Večita sanjalica

Gledam neke ljude oko sebe, koji su bili srećni, zavidim im, tako kao da samo filmsko platno može to da podnese, a već danas, jer je život igra i splet čudnih okolnosti, osećam njihovu tugu i srce mi se steže. Ne zavidite. Ljudi smo i nekako treba da smo razumni, da čak i kad nam ne ide, kada trenutno nismo zadovoljni, ne rušimo do temelja sve ono što smo godinama gradili. Birajmo reči kojim se obraćamo, način na koji tretiramo jedni druge, jer nikad se ne zna, možda je baš danas naš susret bio poslednji.

Pitaju me "odakle ti tolika inspiracija, kako to da uvek znaš o čemu ćeš da pišeš?" Hm, pa ne moram da živim samo svoj život, oseća se tvoj, njen, njihov... Dovoljno je nekad da prošetam sama i da mi milion tema, reči, naleti, gledajući dvoje dok šetaju, držeći se za ruke, baku koja vuče težak ceger sa pijace, zamišljenog starca dok čeka na pešačkom da se upali zeleno svetlo ili devojku koja se smeška pišući poruku. Možda ćete misliti da je to ludo, ali najviše volim doba praznika, kada su svi nekako zaneseni, Novu godinu, dok svetlucaju lampinjoni na terasama, polumrake svetiljki u tihim letnjim noćima, kad se vazduh osuši i svi jedva iščekuju kišu.

Sa slušalicama na ušima, volim da šetam gradom, i posmatram ljude - nekad gledam njihove prozore, balkone i zamišljam ih. Pitam se tada koliko njih je u tom trenutko srećno, šta im se dešava iza onih zavesa, da li ona baka redovno naliva svoje cveće, gde je onaj pas, koji me uredno lavežom pozdravi. Nekada se iznenadim, kad nije sve onako kako umišljam, kada šetajući ispod terase začujem svađu dvoje, tresak vrata i njega koji žurno izleće iz ulaza. Hej, taj čovek ima glas, gromoglas, neprijatan, a ni ona nije baš uzdržana, a uvek su lepo "upakovani" za javnost, skockani u tonu i nasmejani. A možda je baš sve drugačije.

I kao večita sanjalica, idealizujem prijatelje, ljude sa kojima živim i starim i sve mislim da su i oni spremni položiti srce na dlanu za mene, baš kao što bih i ja za njih. Ali ni tada nije sve baš tako. Raočaram se u "priče i pripovedanja, glasine i intrige" koje dopru do mene i pitam se uvek, ko je gori, da li onaj što ih je izrekao ili onaj ko ih prenese, jer onaj koji nešto kaže, on zna i zašto to čini, ali ovi drugi, e njihov cilj mi već i nije najjasniji. Svaku noć, dok se umivam i gledam svoj odraz u ogledalu, čvrsto obećam sebi "drugačije ću od sutra, pametnije", a onda to sutra i vrlo brzo dođe i ja opet isto, po starom.

Naviknuti da verujemo ljudima i da ih volimo, dajemo i pružamo još po jednu šansu. Zatvarajući oči i uši pred nekim sagama uz lepe poruke "u mom selu nema dometa". Uvek gledajte da u svim situacijama budete pribrani, staloženi i dosledni, jer kako rekoše "ni u zlu se ne ponizi ni u dobru povisi", srednje je srećno. Budite ljudi, budite čisti, budite svoji. I ne sakrivajte emocije, otpuštajte sve što vas muči ili tišti, tako ćete uvek biti zdraviji.

I u svemu što radite utkajte ljubav, tad je svaki posao plodonosan, a vaše srce zdravije. I volite, volite.