Osuda

Njihova blagost i smirenost i mene smiruje. Spremni smo odmah na osudu. Eto, recimo, jednom, naručismo priganice sa sirom i medom. Ljubazna teta reče, dođu porcije po pet, šest komada. Stavivši na sto, svi dobismo po tri malo veće. Beše i to dosta, gladnim očima, al` jeziku ne. Stadosmo odmah komentarisati "nije u redu, ako rekoše po pet, šest, a nama doneše po tri veće". Oprasmo tetu koja ih je spremala i onako ne misleći glavom, zamerismo. Kad ne prođe ni desetak minuta, eto je nje pet sa ovalom meze gratis i još jednom turom priganica, reče "žao mi bilo da sve iznesem, pa kad videh da ste pri kraju, evo ih još, ali nisam htela da se ohlade".

Lepo mi bilo došlo da joj se izvinim što smo je osudili. Proganjalo me to, šta je to loše u našem biću što prevlada, a zašto? Nizašta. Sreća pa još imam tu dozu ljudskog u sebi. Sutradan sa par osmeha i lepom pričom, iskupili smo se uz plaćeno piće. Iako žena ni o čemu pojma imala nije. I tako, ko zna koliko puta se ogrešimo, a da ne znamo pravu istinu. Kvarna smo roba, sa rokom trajanja. A onda neko kaže da ne voli životinje. Mi se i ljudima svetimo preko njih. Kažu otrovali malu magarencad jer ne vole vlasnika. Neko malo srce je prestalo, ni krivo ni dužno, da kuca, jer je neko zao morao da se sveti.

U protivnom ne želim da mislim da je neko tek tako i bez razloga učinio nešto toliko bezdušno i podlo. Ako smo mi jedini koji imamo svest i razum, šta ćemo kad smo takvi. Smišljamo ratove, muku, čemer i razdor. Umesto da osmislimo kako da sebe spašavamo. Prirodna selekcija i za nas važi, jači uvek opstaju. A zar ne bi bilo lepo da slabijem pružimo šansu, ruku, lepu reč ili nadu. Gde li smo zalutali svakog dana se zapitam, misleći na one famozne priganice i na tetu koja je samo htela da ne budu hladne i tvrde.

Treba nas vratiti na fabrička podešavanja. Kada smo svi bili "tabula rasa" neisprljani mislima i delima, od kojih se možemo postideti. Treba učiti od dece, sa koliko lakoće prevazilaze probleme, opraštaju i zaboravljaju. Jer im je važnija sreća i igra, smeh i radost. Ali ne, mi moramo svesno i sve da pokvarimo. Uvesti pravilo "tri put meri jednom seci" ili još bolje tri put meri al` ni jednom ne reci.

I onako ljudi uvek rade onako kako žele, saveti su im uvek dosadni i neradi. Prava je istina da treba da čuvamo druge od sebe. Da se ne izlećemo i zalećemo. Treba zaista da budemo mirotočivi i zlatousti. Znam, teško je, ali su me one priganice sa početka priče, baš tome naučile - onako napamet ih osudih, iz dosade.

Moramo se menjati, to je jedino pravilo i moramo se menjati na bolje. Svi imamo mane, ali je veličina u tome iste uočiti, prihvatiti i raditi da se ne ponove Manje osude, manje priča. Volite se...

I neka vas neko voli.