Ljudi

Neki počeci su manje teški od nekih drugih. Recimo, mnogo je teško ponovo verovati ljudima. Jako je teško steći izgubljeno poverenje, ispuštenu ruku prijatelja ili ljubav partnera. Nakon nekog teškog perioda, teško je vratiti volju, snagu, veru... ali ne treba odustajati. Nikad ne možemo znati, šta nas čeka, iza ovog novog početka. Možda ovog puta bude sve drugačije.

No, slomljena srca mnogo duže bole od slomljene kosti, mnogo više peče duša od duboke rane i znamo reći "ne povredi mi dušu, jer boli kao najveća opekotina". Ljudi ne misle, ne vagaju, ne shvataju, da moraju da razmišljaju o tome šta rade, govore i čine. Još ako iza sebe imaju porodice, decu, tek onda moraju biti oprezniji i pažljiviji. Reč kad izleti poput ljutog, razjarenog zmaja, gađa, ujeda i povređuje, zato se "zmaj" mora držati vezan i sputan, jer neko može da strada. Jedino su ljudi, bića prirode, koja svesno sve uništavaju, iznova i ispočetka. Uništavaju prirodu, životinje, ljude, sebe.

Evo i ratovi, pa zar se već nismo naučili pameti da je bolest nešto sa čim se teško boriti, ali su ratovi još teži. Tu nema šansi i nema prilike, ni podignuta zastavica ne pomaže, tu nema mogućnosti da se išta promeni, suviše brzo se sve završava, nema alternativu. A opet moguće ga je izbeći. I opet stradaju nedužni, plaču oni koji ne trebaju, silom se rastaju oni koji se najviše vole, jer se tamo, nekome "može" i jer je onaj zmaj izašao iz svojih ogadica. Nismo mi jasni meni. Da, dobro ste pročitali. Nimo mi jasni, ljudi.

Jer kao jedini koji imamo mozak, svest, razum, savest, evo što radimo i čime se bavimo. Hladna zima natera da se pas i mačka sklupčaju u ćošku hladne sobe, i dišući jedno drugom u krzno, greju, i tako prežive. A mi i dalje znamo samo za hejt, mržnju, zavist. Gde je nestala podrška i ljubav, tapšanje po ramenu i reči "možeš ti to, bravo, idemo dalje!", gde smo nestali mi, ljudi. Da, to smo mi, on isti koji za radi kratkog hira, kupujemo deci lava da se poigra, a onda kad lav krene da raste, jer je to normalno, mi ga ostavimo da ugine, na milost i nemilost prirode, jer, više nije malo i slatko mladunče, već opasnost.

Prelako odbacujemo stvari ne razmišljajući o posledicama, ne boreći se za njih. Ne popravljamo stvari, jer je sve tako jeftino postalo, da je lakše kupiti nego se "boriti". Skoro kod jednog obućara kažem mu, molim te da se potrudiš, mnogo volim ove patike, jako su mi drage, na mnoga smo mesta bili zajedno, na mnoga se brda peli, plaže, i nekako ih volim. I nije teško kupiti nove, ali one moje "starke" imaju dušu, imaju "priču" imaju tajne koje nove nemaju. I zato se ne odričem njih. E tako treba i sa ljudima... Ali nema ljudi... Nešto se opasno desilo, neki žestok kvar i kurcšlus. Nismo više isti.

Hajdemo ispočetka. Novi početak je jedini spas.