Na kraju su me medicinske sestre ohrabrile da odem. Nije imalo svrhe da ostajem kada je vremenski okvir bio neizvestan. Spakovala sam se i vratila kući. Sledeće nedelje sve se nastavilo. Ponekad su čak zvali da kažu da se čini da se poboljšava. Htela sam da vrištim.
Nikada u životu nisam osećala takav bes prema svemiru. Mrzela sam sebe što sam želela da umre, a istovremeno sam se osećala prevareno jer nisam doživela onu tihu, duboku tugu kakvu sam zamišljala da dolazi s gubitkom poslednjeg roditelja. Vrtela sam se u kovitlacu samoprezira i sažaljenja.
Sve sam to jednog jutra ispričala prijateljici dok smo dugo šetale. Poslala mi je broj vidovnjaka iz Kalifornije. Prvo sam je osuđivala – i zbog same ideje i zbog toga što uopšte ima vidovnjaka za preporuku – ali onda sam odlučila da pokušam.
Sutradan, između Zoom sastanaka, pozvala sam vidovnjaka. Na sekretarici sam ostavila poruku koja je zvučala otprilike ovako:
"Zdravo, nisam sigurna šta radim ovde, ali moja majka umire već osmi put, ili barem tako osećam. Ne razumem zašto ovo toliko traje, ne znam da li verujem u Boga, ali zašto moram kroz ovo da prolazim? I kako da prestanem da činim sve ovo o sebi?"
Ponekad, kada tugujem, osećam se najsebičnije. Mnogo vremena u životu provela sam tugujući.
Vidovnjak me je pozvao nazad sat kasnije i razgovarali smo svega pet minuta. Rekao je da vidi moju majku. Precizno je opisao sobu u kojoj je ležala, mesto s kog sam se oprostila prošle nedelje. Opisao je ljude s kojima je bila – jezivo tačni opisi njene braće i sestara koji su nedavno preminuli. Ljudi koji su joj slomili srce, a s kojima se nikada nije pomirila.
Zatim je rekao nešto što mi se urezalo u pamćenje:
"Ti i ona ste u redu. Tvoja majka više ne treba da budeš pored nje. Želi da se fokusiraš na svoju porodicu, na sebe, na svoj život. Ovo sada nije o tebi. Sve će se desiti u njeno vreme, i još nije spremna da ode."
Objasnio je da ima nedovršene poslove sa svojim preminulim rođacima i da će tek kada to završi, moći da ode.
Pitala sam zašto se to mora rešiti pre smrti. Zar ne mogu da se sastanu u zagrobnom životu?
- Tako to ne funkcioniše - rekao je.
Predvideo je da bi mogla umreti već sledećeg dana. I jeste.
Stalno mislim o tome. Moja bol mi se činila tako složenom i jedinstvenom, a zapravo je odgovor bio krajnje jednostavan: morala sam da pustim.
Da prestanem da tražim olakšanje u kontroli. Da se fokusiram na svoju porodicu. Da se fokusiram na život. Da živim.
Moja omiljena knjiga iz detinjstva zvala se "Svuda po komšiluku". Pričala je o devojčici i njenoj majci koje obavljaju poslove zajedno – idu u poštu, biblioteku, prodavnicu. Mama i ja smo je čitale zajedno, priljubljene jedno uz drugo.
Godinama, kada bismo zajedno išle u kupovinu, podsetile bismo se knjige: "Svuda po komšiluku!" govorile bismo dok smo obavljale obaveze.
Kada osećam nostalgiju, o tome razmišljam. Kada mi nedostaje mama, to je ono što tugujem.
To nije mesto na koje se mogu vratiti. To je samo osećaj. Nešto što bi samo moja majka razumela. A nje više nema.
Gubitak je neka vrsta nostalgije koja se odmotava. Izgubimo ljude, ali i osećaje i iskustva koja više nikada nećemo imati.
Nakon što sam razgovarala s vidovnjakom, stvari su se pomerile. Mama je umrla sledećeg dana, baš kao što je bilo predviđeno.
- Pa, umrla je - rekao je moj očuh preko telefona 7. aprila popodne.
"Izašao sam u dnevnu sobu, i samo je kliznula iz ovog sveta."
Posle svega, svih lažnih početaka i neočekivanih oporavaka, tako je otišla. Kliznula je, nečujno, iz ovog sveta.
Mislila sam da ću osetiti olakšanje. Ali jedino što sam osećala bilo je – ništa, piše YourThango
Komentari 0
ostavi komentar