"Pakao, uselila mi se svekrva": Hrane nikad dosta

Kolika je netrepeljivost između snaje i svekrve pokazuje i ispovest žene koja je pala u očaj nakon što joj se svekrva uselila u kuću.

Moja svekrva se uselila kod nas pre nekih šest meseci, bukvalno na par nedelja. Došla je bez upozorenja, ne obavestivši nikoga i ne pitajući da li bi bilo zgodno da neko vreme poživi kod nas. Upravo mi se pojavila pred očima na pragu stana sa torbama.

Imala je dobar razlog - bila je potrebna hitna popravka. Znamo da joj podovi tonu i da joj cevi cure. Odlučila je da je vreme za promenu. Ali kako živeti tokom svega ovoga? Rekla je da će radnici zasad živeti kod nje, da bi bilo brže i jeftinije, ali da će ona živeti sa nama.

Pa, ako je tako, dobrodošli, kako se kaže. Sa njom smo imali ravnopravan odnos, niko se nikome nije zamerio. Nekako ćemo se slagati, jer je još par nedelja tu.

Ali kada smo tada razgovarali, setila sam se jedne izreke: što je daljina veća, to su rođaci bliži. Međutim, tada nisam znala šta me čeka. Počela sam postepeno da vidim jasnije. Imam zdravstvenih problema koji utiču na moju ishranu.

Hrana poznata svima je opasna za mene. Ono što mogu da jedem, kupujem sa maržom i kuvam za sebe posebno. Međutim, od trenutka kada je moja svekrva došla kod nas, ne mogu da jedem samo kada treba. Kuvam za celu porodicu, mnogo odjednom, tako da dugo traje. I takođe odvojeno.

Međutim, lukava svekrva voli da ustane noću i pojede ono što sam sebi spremila. I jede sve. Razgovarala sam sa njom o tome, objasnila joj svoje zdravstvene probleme. Čak sam počela da stavljam sve svoje proizvode na posebnu policu u frižideru.

Ne mogu da sedim gladna, a redovna hrana je takođe veliki rizik. A svekrva, koja se naselila kod nas na par nedelja, živi kod nas skoro pola godine. A od svega što je ukusno u frižideru ona sve pojede, moje patlidžane i kuvani pileći file. Nemam vremena da kupujem zeleniš, a bukvalno nestaje.

Ne mogu da nakupujem koliko ona može da pojede, a zanimljivo je da ona nikad ništa nije kupila, pa čak ni hleb. Noću voli da pije čaj sa mojim hlebom bez glutena. Većinu kupujem u malim količinama, jer su skupi. I ona ih jede odjednom, iako sam ih kupila za sebe, da imam za nedelju dana.

Ne voli avokado, neukusan je, ali ga ipak jede, iako se guši. Oko mi je već počelo da se trza, ali ne mogu da budem nervozna.

Počela sam da je budim danju, da noću spava i da mi se ne jede hranu. Ali počela je da zaključava vrata. Ne možeš da je uznemiravaš, kako se usuđujem? Ujutru ne doručkujem, popodne ne ručam. Pogoršanja su počela jedno za drugim, a svekrva mi kaže da ne izmišljam. Kao, u njeno vreme nisu se pravile gluposti.

Razgovarala sam sa svojim mužem, ali on je samo slegnuo ramenima. Kaže mi da ne kuvam više, ali ipak jede.

Počinjem da pretim da će cela porodica jesti ono što jedem ja, to jest, samo dijetetski, ali u ovom trenutku muž postaje kao mačka iz Šreka.

Počela sam da jedem u kafiću blizu moje kuće. Ispričala sam konobarici svoju situaciju, kuvar je otišao napred. On kuva ona jela sa menija koja mogu, ali samo bez začina i bez nekih sastojaka.

Već razmišljam da stavim bravu na frižider. Ali ne želim da dolazim do te tačke. Možda ona ima problema ne sa apetitom, već sa glavom?