Spletkarenja

Kažu "namagarčen, preveslan, iskorišćen", divnih li epiteta? Da li ako ćutite i prosto ste lepo vaspitani, onda ste neznaveni i naivčine. To što se ne pecate na prvu loptu, ne znači da vas ne boli. Znam, iskusila sam u skorije doba. Kažu mi da sam "nepronicljiva i isuviše naivna, da ne umem da čitam ljude i da su mi ružičaste naočare, da me lako ljudi zavedu i koriste, vele "vrte" oko malog prsta.

Te se zapitah, što će mi one silne škole, što su me u njih slali, kursevi i školovanje, jer za ovaj novi "soj" ljudi oko mene, ja izgleda nema validan sertifikat ni diplomu. Moraću na popravni. Pa iznova, uči da je laž bolja od istine, ko tebe kamenom ti njega močugom, brata do ivice i onda ga gurni i sve tako redom. Negde sam, Boga mi, teško zabagovala. 

I nije ni čudo što počinju ratovi. U srcu nam je nesklad i čemer, porodice se svađaju u svoja četiri zida, mnogo je suza, a na instagramu sve cveta. Lako se veruje, još lakše se izdaje. Izdaju se prijatelji, kumovi, sestre. Komšija postaje neprijatelj i krvnik a glavna disciplina gledanje ispod oka u "čkiljenje" tehnici. Svetovi se raspadaju i razilaze, jer je toliko zlobe da je neizdrživo. Mlada žena, koja je izgubila drago biće, peva o udahu, o borbi za vazduh, za život. Kroz pesmu otima od zaborava sve koji su nestali sa lica Zemlje zbog opasne bolesti. Ne želi da nečiji otac il mati, baka, sestra... ljubav, postanu samo broj i statistički podatak. Ona pesmom daje taj vazduh, deli ga i želi da zaboravi. Traži ponovno rađanje u neke bolje svetove.

Ali avaj, to je nevažno, mnogo važnije je ko je ona, čija je i ko je postavio tu gde jeste. Ne razumeju joj jezik, ne shvataju poentu, ne želeći da čuju bolan krik iz njenih grudi nakon gubitka voljene osobe. Majke. Bože, šta li treće treba da se dogodi da se osvestimo i probudimo iz ovog bunila. Kao da smo se kolektivno, na svetskom nivou, najeli bunike ili opili nečim, te nas ama baš ništa ne može vratiti na pravi put. Čovek čoveku postao je zver, a ne ni pas, jer pas je prijatelj i ljubav i ne vređajte ga.
I, dok mi se po glavi još uvek motaju, ti silni epiteti koje pridobih, ničim izazvan, pitam se koji je pravi potez i da li ga, zapravo, ima. Ćutanje, prezir. Možda samo pogled ili pak ono "lice u lice". Da li ću se nepravilnim postupkom "srozati" još više, te se tako spustiti na nivo tih i takvih ili da se ponosno izdignem iznad svih situacija. Ispadam li onda glupa?

Nebitni su, služiće mi kao podsetnik koliko sam čistija i bolja, pa makar kroz njihove prizme nalikovala najlepšem magarcu, nema veze. Nekad je i tako bolje, nego li se poistovećivati. Požurite, veliki i čisti, uskoro će smak sveta, a vi niste pokupovali dovoljno brašna i ulja, toalet papira...nvaljaće, ko zna kome i ko zna kad.

I nemojte ostaviti drugima, jer samo vi imate usta i pozadinu, mi smo drugi nevažni. E da znate da može konzerva duže od samog života, ne biste ga uludo traćkali. I vi što znate moj život bolje od mene, poručila bih, volite se...

Oni što su nevoljeni, najviše pate i najjače mrze...