Tinejdžerka: "Samo da me ne poremete vraćanjem u školu"

Jedna učenica trećeg razreda gimnazije kaže da su joj u karantinu svi dani isti i oseća strah za svoj socijalni život.

Evo kako ona opisuje vreme pandemije koronavirusa koje je većinu ljudi zatvorilo kod kuće:

- Karantin: dan 27. Ili dan 17? Ili dan sedmi? Kako da znam koji je zapravo po redu, ako su identični?

Budim se ujutru, doručkujem, perem zube…Odnosno budim se popodne, ručam, perem zube – protumačite to kako želite, ali pre 14h mene nema. Doslovno sam zamenila dan za noć i kako sada da se vratim na staro? Možda je to takozvano vanredno stanje.. Uz malo sreće do 15h se rasanim, istuširam se, izađem na svež vazduh, ali za tren oka eto pet popodne i početka policijskog časa. Dakle, do tad već moram da budem u kući sa porodicom. Dve, tri epizode serije (nije to ništa, tek uveče sledi binge-watching) pa već dođe sedam uveče i (za mene) vreme ručka. Na svu sreću, ne osećam se kao da sam poludela, pošto moja sestra funkcioniše na isti način. U pitanju je borba dva na dva: Ko je gori da li mama i tata koji se bude u pet ujutru ili mi koje tad tonemo u san?

Ručak je gotov. Onda polako mogu bezbiržno da se učaurim u svoj krevetić i da odspavam svoju popodnevnu jednosatnu dremku negde oko osam uveče. Ona može biti i trosatna (prednost: posle se još toliko rasanjujem; mana-posle se još toliko rasanjujem). Sve u svemu vreme leti. U neko doba svakako moram da ispoštujem onlajn nastavu. Sreća u nesreći je ta što mogu predmete koji su mi prioriteti da stavim na prvo mesto i da učim šta želim i koliko želim. Svakako, još uvek nisam uspela da procenim da li to doprinosi mom školovanju ili ne, mada se trudim da nijedan predmet ne zanemarim skroz.

Posle dva, tri sata učenja, provodim još neko vreme na društvenim mrežama i odgledam nekoliko epizoda serije uz laganu večericu u vidu 300g čokolade i tako dok ne osetim da mi se oči zatvaraju. Tada obično čujem tatu kako lupa sudovima po kuhinji praveći svoju jutarnju kafu, ali nisam baš u situaciji da se bunim. To me nekad natera da pogledam još jednu epizodu serije, a meni sve to teško padne. Na kraju odložim telefon i samo zaspim. Pa sve ispočetka.

Zaključak: Kolotečina. Ugojiću se pet kg i izgubiću socijalni život kada ovo prođe jer moj najveći problem nije to što ne znam do kad će ovo da traje. Plaši me to što počinjem da se navikavam na to da ne radim ništa i da samo ležim. Već vidim da se moje vanredno stanje pretvara u uobičajeno sve do 1. septembra. Samo da me ne poremete vraćanjem u školu - napisala je sedamnestogodišnja devojčica/devojka.

Njena majka kaže da pažljivo prati kako ćerka provodi vreme i da se konstantno preispituje da li greši što nije zahtevnija kad je reč o organizaciji vremena i obaveza.

- Ipak, najvažnije je da se moje dete oseća dobro. Da sačuva mir u situaciji kad joj se život okrenuo naglavačke. Ne želim da joj namećem kućna pravila i tajminge. Kad dođe kraj ovoj pandemiji i podvuče se crta, najveće posledice među osobama koje je mimoišao koronavirus podneće, verujem, upravo tinejdžeri. Zbog toga sam popustljivija nego inače i puštam decu da se izbore najbolje što znaju, bolje shvate životne prioritete... Trudim se da im budem prvo podrška, pa sve ostalo.

Mama tinejdžera zna da bezuslovna ljubav ne znači bezuslovno popuštanje, ali smatra da u ovoj situaciji nije u pitanju puko popuštanje, već "viši cilj" odnosno da deca istrpe što je moguće manje mentalnih posledica zbog vanrednih okolnosti. 

Deca nisu u školskim klupama mesec dana, nemaju vanškolske aktivnosti i ne druže se. Poznato je koliko je osetljivo pubertetsko doba i koliko je turbulentan period sazrevanja, pa je ozbiljan zadatak i za roditelje i za decu da nađu pravu meru za situaciju u kojoj se nalaze.