I Ašhen Ataljanc odbijena za nacionalnu penziju

Jednu od najvećih balerina na našim prostorima u poslednjih nekoliko decenija Ašhen Ataljanc za nacionalnu penziju predložilo je Udruženje baletskih umetnika Srbije, potvrđeno je portalu Nova.rs u ovom udruženju.

No, Komisija za dodelu Priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, a potom ni Vlada Srbije koja je donela konačnu odluku o dobitnicima nacionalne penzije, njih 21, nije prepoznala doprinos Ašhen Ataljanc kulturi ove zemlje.

Primabalerina, balet majstor i pedagog Ašhen Ataljanc iza sebe ima tridesetak godina igračke karijere i mnogobrojna priznanja, uključujući i Nagradu za životno delo Udruženja baletskih umetnika Srbije kojom je ovenčana 2018.

Daleke 1991. godine ovenčana je Prvom nagradom na svetskom baletskom takmičenju u Osaki. Kao najmlađi solista Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, sa samo 20 godina postala je primabalerina nacionalnog teatra u kojem je odigrala najznačajnije uloge klasičnog i neoklasičnog repertoara. Potom se otisnula u svet gde je izgradila respektabilnu karijeru u Bavarskoj državnoj operi u Minhenu, Državnoj operi u Berlinu i u italijanskoj kompaniji "Alterbaleto" u kojoj je provela šest sezona i obišla svet igrajući uloge savremenog repertoara. U Srbiju se vratila 2006. godine i postala samostalna umetnica, a dve decenije karijere obeležila je 2007. na sceni Pozorišta na Terazijama predstavom "La Capinera".

Godinama unazad posvećena je pedagoškom radu u svojoj školi (Škola igre Ašhen Ataljanc), a osim najvećeg priznanja Udruženja baletskih umetnika, ovenčana je i Zlatnim beočugom, Oktobarskom nagradom grada Beograda, godišnjim nagradama Narodnog pozorišta, te jubilarnim priznanjem nacionalnog teatra…

Bila je i članica Upravnog odbora Narodnog pozorišta od 2018. godine. Ali, ostavku na tu poziciju podnela je 2021. godine.

Kako je u pismu redakciji Nova.rs navela balerina Jelena Lučić, izostavljanje Ašhen Ataljanc iz ovogodišnjeg kruga dobitnika nacionalne penzije nije tek još jedna sporna odluka, već otvoreni signal da se kriterijumi brišu.

- Reč je o umetnici čiji je rad potvrđen u vremenu kada se umetnička vrednost merila znanjem, disciplinom i izuzetnošću, a ne pripadanjem. 1986. godine postala je najmlađi solista u istoriji nacionalnog teatra. Njena karijera je priznata od struke, nagrađivana od institucija, potvrđena na međunarodnim scenama i upisana u kolektivno sećanje publike. Kada govorim o međunarodnim priznanjima, oni nisu ostala na simboličnom nivou, zlatna medalja na svetskom takmičenju u Japanu, jasan je pokazatelj njene umetničke izvanrednosti. Rame uz rame sa velikim piscem Miloradom Pavićem primila je i Oktobarsku nagradu - podseća Lučić.

Takođe i da, kada su mnogi napuštali našu zemlju za vreme NATO bombardovanja 1999. godine, Ašhen je dolazila iz Berlinske opere u kojoj je tada radila kao solista, i punila teatre….

Pita i koji su to kriterijumi za nacionalnu penziju, ako to nisu priznanja za životno delo, ni najviša gradska i nacionalna priznanja, niti međunarodni uspesi?

- Odluke poput ove razotkrivaju suštinu odnosa društva prema umetnicima. Oni su poželjni kao dekor, za jubileje, protokole i prigodne govore, za pompezne fotografije, ali postaju nepoželjni onda kada njihova karijera svedoči o autonomiji, ličnom integritetu i radu koji ne traži saglasnost. Nacionalna penzija, u tom kontekstu, prestaje da bude priznanje, a postaje sredstvo kontrole narativa. Njome se ne nagrađuje ono što je trajno, već ono što je trenutno bezbedno. Ne prepoznaje se umetnost koja je oblikovala epohu, već ona koja se u epohu lako uklapa. Mesto umetnika u takvom društvu svedeno je na uslovno pravo. Priznanje se ne dobija zbog onoga što si dao, već zbog toga koliko si i dalje pogodan da budeš deo zvanične slike.

Lučić naglašava još da se ovde ne radi samo o jednom imenu, već se dovodi u pitanje smisao nacionalne penzije.

- Ako ona ne pripada umetnicima čiji je rad već potvrđen i neporeciv, onda se mora otvoreno reći: nacionalna penzija više ne pripada umetnosti, već sistemu koji sam sebe nagrađuje. Društvo koje svoje umetnike priznaje tek posthumno, ili nikada, ne ostaje bez umetnosti. Ono ostaje bez savesti.

Podsetimo, Priznanje za vrhunski doprinos kulturi dobio je 21 umetnik i kulturni radnik. Komisija nije prepoznala doprinos, ne samo Ašhen Ataljanc, već ni Tanje Bošković, Egona Savina, Miodraga Krivokapića, Siniše Kovačevića.