Marko Janketić: Glumac prepoznaje lažove i kriminalce

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu počele su probe nove predstave - Heda Gabler, autora Henrika Ibzena koju režira Iva Milošević i u kojoj igra i Marko Janketić. Predstava će premijerno biti izvedena u maju. Trebalo bi da počne i snimanje serije Senke nad Balkanom - treća sezona, gde će se Janketić pojaviti u ulozi novog lika.

Ove i prošle godine Marko Janketić je dosta vremena provodio u Crnoj Gori, gde je snimio tri vezana filma, a za "Pontonovo srce" reditelja Senada Šahmanovića dobio je svoju prvu nagradu za glavnu ulogu - Zlatnu mimozu 37. Filmskog festivala Herceg Novi. Film sa radnim naslovom "Crna truba" reditelja Bojana Stijovića, u kome takođe igra glavnu ulogu, trenutno je u fazi postprodukcije, dok bi "Vidra" u režiji Srđana Vuletića uskoro trebao da uđe u bioskope.

Na konstataciju novinara da su serije više uticale na formiranje njegovog imidža, popularni glumac kaže da trenutno u pozorištu igra u devet predstava, ima ga i u serijama, ali nema posla koliko je bilo ranije.

- U tim nekim angažovanim, autorskim filmovima, da kažem umetničkim, a nasnimao sam ih koliko god hoćete, niko me nije prepoznao. Dakle, televizija je definitivno najmoćniji medij. I u tom smislu neke prepoznatljivosti, i u nekom egzistencijalnom pogledu, to je meni značilo, jer mi pozorišni glumci teško možemo od plata da živimo. Tako da preko tih snimanja nekako uspevamo da održim svoju egzistenciju - kazao je Janketić.

Što se tiče "tog nekog karaktera Marka Janketića, kaže da često razmišlja o periodu kad ga niko nije prepoznavao na ulici što mu se više mu se sviđa, jer je "pozornost u našem društvu postala pomalo i opasna stvar".

- Glumci više nemaju status koji su nekad imali, mislim na generacije kojima je pripadao moj otac Miša Janketić, pa Ljuba Tadić, Stevo Žigon, pa Branko Pleša, Pera Kralj, pa Zoran Radmilović... Oni su bili poštovani, njihov esnaf je bio postavljen na jedan društveni pijedestal - ukazuje Janketić i dodaje da to isto važi i za nastavnike, lekare, ostale umetnike...

- Prosvetni radnici, pre svega, jer oni su zaduženi za vaspitavanje i pripremu ljudi za studiranje... Jedan podatak je poražavajući, pre ne znam, jedne decenije bilo je 600 hiljada upisanih studenata, sada ih ima oko 250 hiljada. Govorim o državnim univerzitetima. Što je strašno, i nije ni pet, to je dva-tri posto čitave populacije. Sve je manje akademskih građana.

Na pitanje koliko aktuelni studentski i građanski protesti utiču na glumca, Janketić ističe da se glumac, po prirodi svoje profesije, bavi stanjem u društvu.

- Mi smo socijalna bića, ne živimo na Marsu, već u nekoj zemlji, i vaspitavani smo da analiziramo stanje u društvu, jer moramo da analiziramo stanje u komadu. Vaspitani smo tako da prepoznajemo i anomalije, i lažove, i ubice, i kriminalce, i policajce, i, na koncu, vladare i političare.

Navodi da se studentski protesti dešavaju otprilike na svakih 28 godina, i da neki računaju na zamor.

- Profesor na FDU i dramski pisac, Nebojša Romčević lepo je rekao: "Srbi su šampioni u trpljenju!" Ali, do jednog trenutka. Ovo je trpeljiv narod, pomalo i podanički nastrojen, mnogo smo vezani za televiziju i slepo verujemo autoritetima. Nikad nismo doši do neke demokratije, nekog sistema u kontinuitetu. A, studenti, mislim da su oni krem de la krem omladine, to je najobrazovaniji sloj mladih ljudi u ovoj i svakoj zemlji. Ljudi koji su vaspitavani, preko osnovne, pa srednje škole, i sada fakulteta, da analiziraju stvari, da ih propituju, da postavljaju pitanja, da ne veruju slepo... Uspeli su da formulišu šta žele na najbolji način. I to je sada jako zanimljivo, da mi stariji to nismo uspeli da uradimo, nego su nam neki mladi održali lekciju. To vraća nadu, zato i tolike emocije. Ogromne. Kod ljudi koji su već potpuno izgubili svaku nadu i ušli u jednu apatiju, kolotečinu. Digli ruke. Nema ništa gore od ravnodušnosti. Mržnja ili ljubav, između njih je tanka linija, to su neke emocije, a ravnodušnost je predaja. Sada su se probudili svi oni koji su godinama bili u tom pasivnom stanju.

Kaže i da u takvom društvenom ambijentu ljudi često tvrde da su apolitični.

- Misle da je u redu biti apolitičan, nestranački nastrojen. Pošto je kod nas popularna ta partokratija, i ne možemo s njom da izađemo na kraj jako dugo. A ne može se biti apolitičan. Političnost ne znači da si ti u partiji, već prosto da kao odgovorna, punoletna osoba moraš da razmišljaš politički. Sve je politika - politika pozorišta, politika restorana, preduzeća... A to je sada poprimilo jedno pežorativno tumačenje, jer, nemamo baš sreće sa političarima.

U tom kontekstu podseća na upečatljiv detalj iz romana Vreme smrti, u čijoj smo televizijskoj verziji gledali briljantne Žarka Lauševića i Dragana Mićanovića.

- Vukašin Katić u razgovoru sa Živojinom Mišićem kaže: "Nesrećan je ovaj narod, i po tlu na kom je, i po istoriji...", a Mišić dodaje "i po političarima". Tako je to. Nismo imali sreće, ili nismo znali da je nađemo. Nisam dovoljno pametan da to dublje analiziram. Mislim da ni mnogo umniji nisu uspeli da dođu do nekog odgovora na pitanje - zašto se nama to tako dešava? - zaključuje Marko Janketić u razgovoru za portal Nezavisnost.org.