Kultura
19. 02. 2024. 07:00 4
Đole, bez tebe drveni konjići tužno stoje...
Jednog dana zastaćete negde na sred neke dobro poznate ulice, pogledaćete u nebo i razumećete zašto se sve baš tako desilo. Duboko ćete udahnuti novi život i hrabrim koracima krenuti dalje, i najzad shvatiti da je život previše kratak da biste bili nesrećni.
Sva deca Đorđa Balaševića danas plaču. Širom sveta. Tri godine je ovog 19. februara od smrti najvećeg, neprevaziđenog, neprolaznog...
Đole je svuda oko nas - steže srce, suze idu, čiste emocije svaki put nas bace u prošlost. Otišao je tiho i bez pozdrava. Sa svom toplinom koju je nosio, i božjim darom da nas rasplače, obraduje, nasmeje...
Večiti dečak iz "Nova Sada na Dunavu" uvek je znao najlepše reči, čak je i ćutao više od svih. Imao je smeh koji sve leči, od psovke je činio stih. Vraćao nas pesmom i stihovima u detinjstvo, na prve poljupce, zaljubljivanje, vojničke dane, ljubav, našeg (sumornog) života "s ovima".
Da, Đole je samo otišao na drugo mesto, da sve nas gleda odozgo i šalje najtananije stihove.
On ustvari nije umro, ostavio je bogatstvo u rimama kao svedočanstvo jednog velikana koji nam je obeležio živote. Pamtićemo ga, gledati, slušati, pričati, podsećati, i učiti naše naslednike kako je jedan mornar na dnu Panonskog mora našao ćup sa predivnim stihovima.
Od Vardara do Triglava rušio je rampe, ljudi su ljudi, govorio je, a ne Srbi, Hrvati, Bosanci...
Đole, u oblacima ne živi niko. Samo neostvareni snovi. Bez tebe drveni konjići tužno stoje...
Komentari 4
ostavi komentar