Čika Jova Zmaj je bio najtužniji čovek na svetu

Rođen je 1833. godine u uglednoj građanskoj porodici u Novom Sadu. Rastao je u senovitoj Ulici Zlatna greda, i danas jednom od najtiših novosadskih sokaka u starom delu grada. U ovom gradu je završio srednju školu i započeo gimnazijske dane koje je nastavio u Halašu i Požunu.

Jovan Jovanović Zmaj se školovao u najlepšim gradovima Evrope. Studije prava upisao je u Pešti, a studirao je i u Beču i Pragu. U austrijskoj prestonici upoznao je Svetozara Miletića, Đuru Jakšića i Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor.

Nakon završenih studija, 1860. godine, vratio se u Novi Sad i postao jedan od najbližih Miletićevih saradnika u novosadskom magistratu. Ipak, ovaj posao ga nije ispunjavao. Napustio je magistrat i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis „Javor“ i satirični list „Komarac“.

Dobar poznanik autora čuvene Riznice pesma, Laza Kostić, pisao je da su Jovanovića zvali Kiš Janoš, što na mađarskom znači Mali Jovan. Tako su poznanici zvali i Jovanovog dedu zbog niskog rasta koji je nasledio i njegov unuk. Kasnije pesnik dobija nadimak Zmaj.

Ovom nadimku se Laza Kostić otvoreno čudio i govorio: Zar onaj omanji, vižljavi, lepuškasti, milokrvni mladić – i zmaj? U stvari, Jovan Jovanović je 1864. godine pokrenuo satirični list do čijeg je imena došao igrom reči, prenosi portal presstiz.rs.

Naime, 3. maj po julijanskom kalendaru bio je dan održavanja Majske skupštine 1848. godine, kada su Srbi u Sremskim Karlovcima dobili autonomiju kojom nisu bili zadovoljni. Živeli su u uverenju da ih je bečki dvor izigrao. Tako je 3. maj postao Zmaj, naziv jednog časopisa i večiti nadimak jednog od najplodnijih pesnika srpskog romantizm

Zmaj je bio od onih muškaraca (danas retkih) koji su čvrsto stajali iza fraze „Voliš jednom u životu” i nije se libio da svoju ogromnu ljubav javno iskazuje. U nekim izvorima može se naći podatak da je Jovan, pre ženidbe, simpatisao dve devojke, Manojlovićevu i Pintorovićevu, ali njegova jedina i najveća životna ljubav bila je njegova supruga Eufrosina Ruža Ličanin.

Njihova priča počela je jednog dana kad je Zmaj pošao u posetu svojoj bolesnoj sestri od tetke, Pavi Nešković. Dok je sedeo pored sestrine postelje, na vratima bolničke sobe pojavila se njena drugarica. Umilna devojka iz susedstva sa čudnim, neobičnim i retkim imenom – Eufrosina Ličanin.

Ona je bila ćerka novosadskog trgovca Pavla Ličanina i njegove supruge Pauline. Pravo ime joj je bilo Eufrosina, mada se u nekim dokumentima može sresti i Rozina ili Jevrosima. Ipak, najpoznatije je ostala kao Zmajeva Ruža. Devojka kojoj je posvetio stihove:

Al’ ja bih proveo
Čitav jedan vek,
Tražeći lepše,
Dičnije i slađe,
Milije ime,
Što još ne ču svet,
Da njim nazovem
Moj rumeni cvet.

U Ruži je Zmaj našao ženu svojih snova. Oduševljavala ga je nežnošću, odmerenošću i velikom unutrašnjom duhovnom snagom za kojom je celog života žudeo. O Ružinoj posebnosti govorio je još jedan velikan srpske umetnosti – Đura Jakšić: „Bila je nešto malo, lepuškasto, a pritom i lako i lukavo. Znaš, ja to kao moler (slikar) po vizionomiji slutim, a za drugo znaće Kiš” (Đura je Zmaja zvao Kiš Janoš). Ubrzo nakon upoznavanja razvila se obostrana ljubav. U svojoj dvadeset osmoj godini pesnik je zaprosio Ružu koja je tada imala samo sedamnaest godina. Venčali su se 1862. godine, i krajem iste dobili prvog sina Mirka.

U narednim godinama Ruža mu je podarila još četvoro dece. Inspirisan ljubavlju prema deci i suprugi, napisao je zbirku pesama „Đulići“. Ovu zbirku Zmaj je zapravo počeo da piše odmah nakon upoznavanja buduće supruge. Pisao ju je i kao srećni verenik i muž, a dopunio nakon rođenja sina.

Ovu intimnu liriku nazvao je prema turskoj reči za ružu – gül. U vreme romantizma bilo je popularno pisanje takozvanih rozalijuma (lat. rosarium, od reči rosa, rosae f. što znači ruža), ciklusa ljubavnih pesama. Kod Zmaja se dogodila srećna okolnost da se njegova muza upravo zvala kao jedan od najlepših cvetova.

Zbirka Đulići je svojevrsan dnevnik toplih, nežnih, čistih i snažnih emocija. Mnogi pesnici, očarani fizičkom lepotom svojih voljenih, pesme su posvećivali upravo toj osobini jednog bića.

Zmaj u svojim pesmama nije opisivao lepotu svoje drage, već svoja osećanja, raspoloženja, oduševljenja i sreću koju mu donosi život sa njegovom dragom i njihovom decom. Ovaj lirski ciklus sadrži 73 pesme potpuno različite po formi, obimu, prirodi stiha.

Pevanje u Đulićima je odmereno, uzdržano, čedno i pristojno – nema čulnih eksplozija, nema senzualnosti, ljubavnih ekstaza. O ljubavi se peva smerno i krotko.

Osećanja su smirena i plemenita. Sve u duhu patrijarhalne sklonosti. Baš zato iz njega zrači ljupkost i umiljatost. Uz sve to, iskazivana ljubav prema ženi je snažna, iskrena i doživljena – to je idealna ljubav u idiličnoj atmosferi.

Nesreća ne dolazi sama

Godinu dana nakon venčanja Zmaj odlazi u Peštu, gde će biti upravnik Tekelijanuma, aktuar i delovoditelj Matice srpske. Uporedo je u ovom gradu nastavio svoje obrazovanje, da bi krajem 1869. godine završio studije medicine. Naredne godine vraća se u domovinu i počinje da radi kao lekar u Novom Sadu i Pančevu.

Ovaj period doneće pesniku nemerljivu nesreću. Kao da se ceo univerzum urotio da svu tugu spusti na pleća jednog čoveka. Do 1872. godine umrlo je četvoro Jovanove dece – Mirko, Tijana, Sava i Jug. Ni detinjstvo nisu doživeli. Ubrzo nakon njihovog odlaska, iscrpljena tugom i bolešću umire pesnikova muza i životna ljubav.

Ruža je umrla u Pančevu 1872. godine ostavivši Jovu sa tek rođenom ćerkom Smiljkom, jedinim njihovim detetom koje je nadživelo majku. Nakon velikih tragedija Jova usvaja dve devojčice, Mariju i Anku. Sa svoje tri mezimice seli se u Futog. Ali, otac srpske dečje poezije kao da je nad svojom sudbinom nosio začarani krug nesreće, bola, tuge i nespokoja.

Ne doživevši drugi rođendan, umire i poslednje Ružino dete, Smiljka. Ako je i mogao da nađe utehu za sve što ga je zadesilo, onda ju je pronalazio u Mariji i Ani. No, i njih će nadživeti. Obe su umrle 1901. godine.

Čudno je to koliko čovek nesreće može podneti. Jovan Jovanović Zmaj se od svoje branio pisanjem pesama. Porodična tragedija bila mu je inspiracija za pisanje druge zbirke posvećene porodici. Đulići uveoci je zbirka elegičnih pesama. Gorka, duboka, protkana lavinom emocija izazvanih nizom nemilosrdnih umiranja.

Kroz svoju liriku Čika Jova Zmaj usrećio je, vaspitao i odgajio generacije mališana, a nije imao bar malo zrnce sreće da uživa u odrastanju svoje dece i ljubavi njegove Ruže. Umro je u Sremskoj Kamenici 1904. godine.