"Kaži mi, kaži...": Tragedije Jovana Jovanovića Zmaja

Kao dokaz, ostao je i račun od 207 forinti, ispisan Zmajevom rukom, na kojem piše da se popilo 155 holbi (tri četvrtine litre) vina, 146 holbi piva, 60 holbi bermeta, 27 limunada, 76 kafa te je popušeno 25 kabanos i 60 običnih cigara.

Kada je Zmaj Ružu zaprosio imao je 28 godina, a Ruža samo 17. Bila je kći Pavla Ličanina, novosadskog trgovca i Pauline, rođene Duka. Upoznao ju je dok je bdela kraj bolesničke postelje njegove sestre i zaljubio se u nju.

Zmaj je svoju zbirku pesama “Đulići” počeo pisati odmah pošto je upoznao Ružu. Dao joj je ime po turskoj reči za ružu – gul odn. đul. Zbirku je zaokružio ljubavnim pesmama i srećnim notama kada mu se rodio prvi sin.

Kaži mi, kaži,
Kako da te zovem;
Kaži mi, kakvo
ime da ti dam, –
Hoću li reći:
"Diko", ili "snago",
Ili ću "lane",
ili "moje blago";
Hoću li "dušo",
Ili "moje drago" –
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam!
Sve su to mila
Imena i lepa
Kojima Srbin
Svome zlatu tepa;
Al’ ja bih proveo
Čitav jedan vek,
Tražeći lepše,
Dičnije i slađe,
Milije ime,
Što još ne ču svet,
Da njim nazovem
Moj rumeni cvet.

Njihova sreća nije potrajala. Sve je počelo sa gubitkom četvoro dece, Mirka, Tijane, Save i Juga, a zatim je 1872. od tuberkoloze umrla i njegova najveća inspiracija, supruga Ruža. Ona je sahranjena na pravoslavnom groblju, gde i danas stoji spomenik koji su joj podigli zahvalni građani, a "Ružina ulica", koja se nalazi uz groblje, u njenu je čast. Nakon tragičnih događaja, Zmaj se sa ćerkom Smiljanom, poslednjim plodom radosti sa Ružom, seli u Futog.

Baš zbog nesreće koja ga je snašla Zmaj piše niz elegičnih pesama objavljenih pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci. U Đulićima uveocima opevani su bolest i smrt voljene žene, kao i smrt ostalih pesnikovih milih i dragih: dece, roditelja, sestre, rođaka i prijatelja. Mnogi kritičari smatraju da su pesme “Đulića uveoka” lepše i jače po osećanju.

Pođem, klecnem, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam;
Jurim, bežim, kâ očajnik kleti:
Zborim reči, reči bez pameti:
"Ne sme nam umreti!"

Vičem Bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!
Niotkuda nema mi odjeka, —
Vičem sebi: Zar joj nemaš leka!…
Idem, stanem, kâ očajnik kleti,
Opet zborim reči bez pameti:
"Ne sme nam umreti!"

Idem, stanem, pa mi klone glava
Nad kolevkom, gde nam čedo spava.
Čedo s’ budi, pa me gleda nemo;
Gledamo se, pa se zaplačemo;
Pa i njemu, kâ očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
"Ne sme nam umreti!"