Tužni govori na komemoraciji Jagošu Markoviću

U ispunjenu Veliku salu, da odaju počast i upute poslednje zbogom, pored porodice, došli su brojni poštovaoci njegovog lika i dela, kolege reditelji i glumci Svetlana ceca Bojković, Vesna Trivalić, Vanja Ejdus, Ivana Vujić, Radoslav Zelenović, Jug Radivojević, Milena Vasić, Dejan Lutkić, Dragan Bjelogrlić sa sinom Aleksejem… Stigli su potom i Sonja Vukićević, Srđan Timarov, Nebojša Ilić, Gorčin Stojanović, Egon Savin i mnogi drugi…

Na početku komemorativnog skupa prisutni su se prisetili nekih antologijskih predstava Jagoša Markovića poput „Pokondirene tikve“, „Učenih žena“…

Kako je više puta istaknuto, Marković je bio autentičan i darovit stvaralac, koji nije podilazio diktatima trendova i koji je svojim jedinstvenim rukopisom stvarao pozorišna čuda nabijena energijom, maštom, duhovitošću i višim poetskim istinama.

Direktor Narodnog pozorišta Svetislav Goncić poručio je, nakon minuta ćutanja, da još uvek niko ne može da poveruje da Jagoša više nema.

– Jagoš je došao iznanada i svojim talentom osvojio pozorište, a onda nas je tako iznenada i napustio. Kao u nekoj njegovoj predstavi. Po svom talentu bio je Mocart, ali je bio i Cezar po svim pozorištima koje je osvojio. Kod Jagoša je pozorište bilo strast, do poslednjeg atoma snage, do poslednjeg daha. Jagoševa umetnička duša je sada deo svih nas. Ovde, u njegovom Narodnom pozorištu, Jagoš Marković će postojati zauvek – kazao je Goncić.

Upravnica Jugoslovenskog dramskog pozorišta Tamara Vučković Manojlović istakla je da je Marković bio „jedinstven, pun života i zanosa“:

– Jagoš je mnogo voleo glumce i njega su svi obožavali. Znam da bi želeo da danas svi zajedno slavimo pozorište. Mili moj Jagoše, hvala ti na svemu. Voleću te zauvek!

Da je neponovljivi reditelj ostavio iza sebe grandiozna dela i onda otišao u večnost, istakao je u svom govoru Jug Radivojević, direktor Beogradskog dramskog pozorišta, koji je bio Markovićev prijatelj 30 godina.

– Danas se raskida veza sa svevremenim, jer je naš veliki Jagoš spajao i prošlost, sadašnjost i budućnost. Za BDP je bio mentor, naš otac i majka. U njegovu čast, večeras ćemo odigrati „Divlje meso“ – rekao je, između ostalog, Radivojević.

U čast Markovića govorio je i Dušan Kovačević koji je istakao da je „Jagoš sinonim za pozorište“.

– Bio je čudo od dara, koji se pojavljuje retko i ostaje zauvek. Kada mi je prijatelj javio da je Jagoš preminuo, mislio sam da je nesporazum. Pomislio sam da je to nemoguće, pa razgovarali smo pre svega nekoliko dana o novoj predstavi. Možda je ovo samo još jedna pozorišna iluzija, prijatelju moj… – kazao je Kovačević.

Glumac Nebojša Dugalić podsetio je na Čehovljevu pripovetku u kojoj za jednog od likova piše: „Ceo život nije hteo ništa, osim da da sve od sebe“:

– Takav je bio Jagoš. Kada odu tako veliki kakav je on bio, uvek prvo osetim stid što smo ih podrazumevali. Za mene je svaki trenutak sa Jogošem bio neprocenjiv. Jagule, moj dobri, raduj se tamo u zagrljaju Gospodnjem!

Reditelj Boris Liješević priznao je da mu je bilo teško da odluči šta će govoriti na skupu:

– Ako kažem da me je svaki razgovor produbljivao i širio, verujem da se mnogi tako osećaju. Ako kažem da sam zbog njega postao reditelj, vidim da su mnogi išli na prijemne zbog njega, a kasnije sam shvatio da on svako ljudsko biće diže u nebesa i onda uveliča pod mikroskopom i raduje se. Davao mi je savete kako da vaspitavam decu. „Biće sve divno“ poslao mi je poruku pred gostovanje u Rusiji… i sad je divno, koliko te svi volimo, i kako si nas sve sabrao – kazao je Liješević i dodao:

– U Crnoj Gori ima jedna izreka: „Duša mu pjevala u raju“. Dušo moja, najosetljivija, pjevaj u raju, i tom pesmom nas dočekaj u radosti i svetlosti! I nema zbogom, tu si!

Rođen je 1966. godine u Podgorici, a režiju je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1987. godine, u klasi prof. Borjane Prodanović i Svetozara Rapajića.

U Narodnom pozorištu u Beogradu, čiji je stalni član postao 2008 godine, režirao je najznačajnije naslove svetske i domaće klasike – „Učene žene“, „Hasanaginicu“, „Gospođu ministarku“, „Pokondirenu tikvu“, „Dr“, „Antigonu“, „Ožalošćenu porodicu“, „Magbeta“, „Urnebesnu tragediju“, kao i opere „Pepeljuga“ i „Figarova ženidba“. Po pravilu, njegove predstave su dugovečne, hvaljene, izvode se uvek pred prepunom salom i proslavljaju nacionalni teatar na međunarodnim gostovanjima. Predstave u njegovoj režiji, protkane su jakim emocijama koje su dočarane uzbudljivom i glasnom muzikom i scenskim efektima koji se dugo pamte. U drugim teatrima u zemlji i inostranstvu režirao je više od pedeset predstava.

Dobitnik je više od pedeset strukovnih, festivalskih i državnih nagrada među kojima su: Nagrada „Bojan Stupica“, Nagrada oslobođenja Beograda, Trinaestojulska nagrada , Nagrada „Mića Popović“, Nagrada za svekupan doprinos stvaralaštvu Crne Gore, Nagrada grada Beograda, Nagrada grada Podgorice, Sterijina nagrada, nekoliko nagrada „Zlatni ćuran“ , „Ardalion“…