Kako su se razbratili dobar i lud

Može biti, poštovani prijatelji, da su ova vremena donela našoj psihologiji, da ne kažem mentalitetu, vekovima formiranom na glorifikovanju raznih nasilnih junačkih dela, dozu surovosti koju više jednostavno nismo mogli da podnesemo. Farma, obraćanja našeg predsednika, kao i društvene mreže pune ludila i besa bile su i ne kap, već slap ludila previše za nas, i teško posrtanje je krenulo. A da bi se zaustavilo, potrebno je da duboko preispitamo mnoge stvari, osim narodnih mudrosti kojima sam počeo kolumnu, mogli bi razmisliti o našem odnosu prema školi, vlastima i naročito prema vođi.

Što se škole tiče, samo bih napomenuo da su škole po mom najdubljem mišljenju kod nas uvek bile tlačionice. Samo što su od mog vremena kad su tlačitelji bili učitelji i nastavnici, po onoj "ko bi doli sad je gori", u ovim vremenima tlačitelji postali đaci. Tek kvantum tlačenja ostaje, čak nažalost i eskalira, čemu smo svi bili svedoci 3 maja. A ceo školski sistem i deca u njemu počinju polako ali sigurno da liče na prastari i morbidni crno-beli horor film Gospodar muva.

Što se tiče vlasti i vođe, još jednom stubu našeg mentaliteta, tu stvari takođe stoje loše. Kao što svi više manje znamo je da je u Srba vođa obavezan. Demokratiju Srbija uglavnom nikad nije ni shvatila. Srbija mora da ima domaćina. Amin! Sve ostalo su neke đinđuve i ukrasi bez kojih se i može, za razliku od vožda, ili kralja (bez koga ne valja), ili bez predsednika ili bilo kakvog drugog vođe ili velmože. A taj vožd i taj vođa, ako ga respektuju, onda je on je uglavnom siledžija, inače ga niko ne bi fermao, i taj neko bi bio novi Uroš nejaki, dakle neko potpuno osramoćen i bedan.

Još od vremena Karađorđa koji kada ga predlažu za vođu ustanka kaže: nemojte braćo, ja sam prek, ako mi se suprotstave hoću i da ubijem, u Srba živi fascinacija vođom čvrstorukašem. I tako je sve do naših dana, Miloševića koji je bio slavljen kao bog zbog svoje surovosti i čvrstine, te Vučića koji se reklamira da je isti takav. O tome kakav je zaista, o tome neki drugi put.

Inače, u portretu Srbije iz perspektive siledžijstva, ne treba izostaviti i činjenicu da je u Srbiji fina osoba blage naravi oduvek posmatrana kao šonjavko, kukavica i slabić. Na ceni su ovde uvek bili oni koji umeju da se pobiju, ili bar da izvređaju i ispsuju. Bahaćenje je vrlina koja se podrazumeva. Fini maniri su predviđeni za ženskaste zapadnjake, dok mačo Balkanci pogotovo Srbi, znaju za mnogo bolje...

I nismo dobro prolazili sa takvim svetonazorima i teranjem sile. Od mikro do makro plana.

Evo mikro primera: Jedan vrli Srbin, Stevica Marković, o kome je napisan i roman Gorila, otisnuo se tih sedamdesetih put Francuske da tamo pokori te slabe, šonjave i ženskaste Francuze. I uspelo mu je na neki način. Posle velikih skandala i afere sa pripadnicama političkog establišmenta, neko je zaključio da mu je dosta Stevice Markovića, i njega je pojeo taj ženskasti zapadnjački mrak. Pronađen je, naime, mrtav na đubrištu u okolini Pariza.

Pojeo nas je i kao narod mrak dok smo kao hipnotisani išli za Slobodanom koji se junačio pred tim istim zapadom misleći da se oni neće usuditi da nas bombarduju. I kao što rekoh ceo narod je pojeo mrak te 1999 godine. Ovo što danas živimo, je dokaz da iz Miloševićevog mraka i mraka našeg mentaliteta nikad zapravo nismo ni izašli.

Na kraju parafraziraću Dostojevskog i njegovu misao: može li biti Rus a da nije pravoslavan, i zapitaću sve nas: može li se biti Srbin, a ne biti nasilnik?

Na ovako pitanje, neka svako pokuša da odgovori, ako mu to pitanje uopšte ima nekog smisla. Tek, jedno je sigurno, velike su promene pred nama. I to one koje koliko imaju veze sa politikom, možda imaju više veze sa nečim drugim, i to pre svega sa onim što su nam čukundede, i dede usađivale u mentalni kod. A to je da smo pre svega ratnički narod, i da među nama glavnu reč moraju da vode oni najskloniji sili i nasilju.

A da li kao narod imamo volje da toliko daleko idemo u promenama, i da li su takve promene uopšte moguće, vreme će pokazati. Ali sve što se oko nas dešava nas upozorava: ili ćemo se promeniti i nastaviti da postojimo civilizovano, ili nas jednostavno neće ni biti. Vikinzi su pre više od hiljadu godina odlučili da postoje, i gle čuda, postali su ni manje ni više - Šveđani. Moguće je znači.

Samo sam to hteo da kažem.

Jovan Marinković