"Domovina nije mrtva gruda koja gvozdenom rukom veže"

Jedna od najlepših rodoljubivih pesama srpske književnosti delo je Dušana Vasiljeva, slavi i uzdiže rodnu zemlju kroz oči pojedinca.

Pesnik je naziva grudom, poredi sa majčinim zagrljajem, vezuje za želje i tajne, ali pre svega kaže da nije mrtva i da nas ne vezuje gvozdenom rukom.

Stihove zabeležene početkom prošlog veka učile su generacije đaka, a idealan je momenat da se preispitamo da li je lekcija o domovini savladana? Da li dovoljno razumemo da je domovina majka i naši snovi, a ne gvozdena ruka?

Još kad rodoljubivu pesmu čujemo u interpretaciji čuvanog glumca Predraga Ejdusa bolje se razume svaka reč.

Poslušajte:

Domovina

Domovina, to nije mrtva gruda
koja nas gvozdenom rukom veže;
to je ljubav za oblak što plovi ovuda,
za pesmu što se ovde razleže;

ljubav za klasje što bogato buja,
za ruže što su na grobljima svele,
za tresak letnjih besnih oluja,
za tugu ptica koje se sele.

Domovina, to su sve one spone
kojima nas život za se spaja,
radost kad naša zvona zazvone,
toplota majčinog zagrljaja.

Domovina, to su: želje, tajne,
magla što preko polja plovi,
to su naše bajke beskrajne,
domovina – to su svi naši snovi.

Dušan Vasiljev (1900 - 1924) bio je pesnik, prozni i dramski pisac, jedan od najznačajnijih srpskih ekspresionista.

Dobro poznati glas glumca Predraga Ejdusa istom snagom nam pojašnjava suštinu vanvremense pesme. Podsetimo, Ejdus (1947 - 2018) je bio jedan od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih glumaca, obožavan dan danas.