Šerbedžija: Otac me nije gledao, a mama posebna priča

Slavni glumac se prisetio kako je zbog majke u publici u pozorištu imao tremu, te da ga tata nikada nije gledao.

- Majka je bila oduševljena mojim pozivom, bilo je vreme kada mi uvek upropasti premijeru, glumim 70 odsto kada me ona gleda, a ne 100. Praviš se da si neko drugi, ali postoji samo jedna osoba koja zna da ti to nisi i to je tvoja majka i kada ona dode, sve padne u vodu.

Nije to trema, nego razmišljanje o istinitosti trenutka kada sam igrao veliku ulogu Ričarda Trećeg bio sam zadovoljan kako sam izgradio lik, zvao sam je da je zamolim da ne dode na premijeru, rekao sam joj: "Kad ti dođeš, ja se uplašim, a baš mi je stalo da ova uloga bude sto odsto odigrana" i rekla je da neće doći.

Bio sam kao grom, imao sam monologe gde sam se direktno obraćao publici i u tom trenutku vidim je u sedmom redu, i ona kreće da se povlači pod stolicu i to me još više ubije - ispričao je Šerbedžija kroz smeh, te se osvrnuo na оса.

- Moj otac je bio pravičan čovek, nikada prestrog i nikada previše ushićen, bio je realan i mudar čovek. Nikada me nije gledao ni na jednoj predstavi, rekao mi je: "Rade, sine, volim kada mi ljudi kažu da si dobar, ali to tamo je neko drugi. Svog sina želim da imam za sebe".

- Jednom smo pred kraj njegovog života pričali, rekao sam mu: "Uspeo sam u životu sa profesijom, ceni me publika i ljudi u poslu. Čak imam i više novca od doktora i arhitekte, šta još imaš protiv?", a on mi je rekao: "Sine, mnogo se mučiš" - prisetio se glumac, koji je zakasnio na prvu premijeru u pozorištu.

- Bio sam nestašan dečak, užasno spretan, Ljuba Stanković me je voleo kao komšiju, doveo me je u pozorište da igram Petra u predstavi "Hajdi". Išao sam na probe, ali sam i po ceo dan igrao fudbal. Naravno da sam zaboravio na premijeru, igrao sam fudbal u školskom dvorištu i čika Ljuba dođe i uhvati me za uvo i odvede u pozorište. Bila je neka prava zamka za životinje i uhvatila me je tako gadno za nogu, vrištao sam, to je bio njegov revanš. Moj ulazak u pozorište je bio bolan - rekao je Šerbedžija kroz smeh, a kasnije je izabrao da pored glume studira i književnost, od koje je na kraju odustao:

- Položio sam prijemni za hrvatsku književnost i istoriju umetnosti, izdržao sam dve godine, ali sam u meduvremenu postao popularan i bilo mi je neugodno da dolazim na fakultet, nisam mogao da sedim tamo, a i nisam imao vremena zbog Akademije i snimanja.

Glumac ima petoro dece koja nikada nisu osetila teret njegove popularnosti.

- Deci dajem potpunu slobodu da budu šta god žele da budu. Lenka i ja im dajemo bezgraničnu ljubav i poverenje. Želim da zajedno dodemo do oslobođenja njihovih ličnosti, to radim i sa studentima. Kada sam bio mlad, naučio sam sugrađane da sam običan čovek. Zajedno s njima sam stajao u redu u radnji, nisam tražio privilegije, tako nastojim i uvek u životu, ne želim posebnu pažnju.

- Tokom odgajanja dece, u mojoj kući nije bilo mojih ploča, slika, nagrada, čak sam u podrumu u Zagrebu našao diplomu u nekom starom koferu - objasnio je glumac u emisiji RTS-a "Kao sav normalan svet", te se osvrnuo na ćerku Luciju koja je jedina krenula njegovim stopama: Ne volim da sedim u prvom redu kada je gledam. Sećam se kada sam je prvi put gledao, to je bila njena prva premijera.

Ušao sam nakon publike, da me neko ne vidi, da joj ne pravim neprijatnost. Seo sam negde sa desne strane uz sam izlaz u tom mraku je moja ćerka izašla na scenu, samo njih dvoje su igrali, ona i moj nekadašnji stalni partner Ivica Vidović. Bilo je stvarno emotivno i bio sam strašno uzbuden, zaplakao sam jer sam shvatio da je moja ćerka glumica.

Tokom života, Šerbedžija je živeo na nekoliko lokacija, a sada se stacionirao u Beogradu, na Dorćolu, gde je stan izabrala njegova supruga Lenka.

- Moj slučaj je menjanje država, kontinenata, mnogi od tih gradova su nam po- stajali dom. U Londonu su nam rođena deca, u Americi su proveli tinejdžerske dane, pa onda selidba u Rijeku, kasnije u Beograd - rekao je Šerbedžija i dodao: Ne pristajem na termin imam "jugonostalgičan", određeno poštovanje prema tom životu koji sam živeo, ljudima, zemlji kako je izgledala, imam samo dobra iskustva. Ne postoji zemlja u kojoj je sve idealno.

Svako je odgovoran za svoj život. Srećan sam jer šetam Beogradom, tu su mnogi moji prijatelji, stvaram lepa poznanstva sa mladim ljudima. Znam da je teško oprostiti, mnogi ljudi su izgubili porodice u tom ratu, nisam doživeo tu nesreću, bili smo samo izbeglice, ali mogu razumeti taj očaj - rekao je glumac.