"Ne volim ljude koji se izvlače bez ožiljaka": Citati Kiša

Zanimljivo je i to da ga je Salman Ruždi uvrstio među 10 najvećih svetskih pisaca druge polovine XX veka. Dobio je brojna jugoslovenska književna priznanja – Avnojevu nagradu, Sedmojulsku... Bio je jedan od najmlađih dobitnika Ninove nagrade - njegov "Peščanik" bio je najbolji roman 1972. godine. Ipak, to priznanje vratio je nekoliko godina kasnije, posle jedne od najvećih polemika u posleratnoj Jugoslaviji.

Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, a za života je dobijao mnogobrojna priznanja.

Do svoje sedme godine živeo je u Novom Sadu, potom odlazi u Mađarsku – u rodni kraj svog oca, na Cetinje, u Beograd da studira, i naposletku u Pariz, gde i umire. Njegova najpoznatija dela su: Rani jadi: za decu i osetljive, Enciklopedija mrtvih, Peščanik, Mansarda: satirična poema, Psalam.

Ovo su neki od njegovih najlepših citata:

- Ne volim ljude koji se izvlače iz sveta kao kišne gliste. Bez ožiljka i bez ogrebotine. Komedijaši. Agnosceo veteris vestigia flamme. Ožiljkom jednim obogaćen.

- Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.

- Na kraju – kažem na kraju, a trebalo je da prođu godine patnji, rastanaka, raskida – uvideli smo da su nam životi vezani zauvek i da svojim slabim ljudskim snagama ne možemo ništa ni protiv svoje ljubavi ni protiv prepreka koje joj stoje na putu.

- Suština čoveka, crta koja ga odvaja od životinje, jeste svest o sopstvenoj smrti.

- Opasno je naginjati se nad tuđom prazninom, a u pustoj želji da se u njoj, kao na dnu bunara ogleda svoje vlastito lice; jer i to je taština. Taština nad taštinama.

- Hteo sam da pokažem kako u vrlo različitim epohama postoji nepokretna konstanta. Sveprisutnost ljubavi i smrti.

- Za nesmetan rad duha potrebna je savršena samoća, inače će duh pasti pod pogubni uticaj tuđeg duha, a da toga možda i neće biti svestan.

- Pisac treba da nas uveri da zna više od ostalih, a da uprkos tome, sumnja više od svih.

- Ulazimo u voz sa svojim smešnim prtljagom, vučemo sa sobom čergu svoga lutalaštva, žalosnu priču mog detinjstva.

- S jeseni, kad počnu vetrovi, lišće divljeg kestena pada strmoglavce, s peteljkom naniže. Onda se čuje zvuk: kao da je ptica udarila kljunom o zemlju. A divlji kesten pada i bez najmanjeg vetra, sam od sebe, kao što padaju zvezde - vrtoglavo. Onda udari o tle s tupim krikom. Ne rađa se kao ptica iz jajeta, postepeno, nego se odjednom rasprsne dlakava ljuštura, iznutra beličastoplava, a iz nije iskaču vragolasti, tamni melezi, zacakljenih obraza, kao jagodice nasmejanog crnca. U nekoj se mahuni nalaze blizanci; ipak bi ih ljudi mogli razlikovati: jedan ima na čelu belegu, kao konj. Majka će, dakle, uvek moći da ih da ga prepozna - po zvezdi na čelu.

- Takav je život. Ščepa čoveka za dušu, ne da mu da diše.

- Teško je podići svoju nesreću u visinu. Biti posmatrač i posmatran istovremeno. Onaj koji je gore i onaj koji je dole.

- Mislio sam, kao što ljudi u teškim nevoljama misle, da će mi promena mesta pomoći da zaboravim svoj bol, kao da svoju nesreću ne nosimo u sebi.