Ovako je govorio Dejan Mijač za Direktno.rs: Zabluda je da volja jednog čoveka može doveka

"Sistem je organizovan da uništi sve što je kulturno, sve što je duhovno". Ovo je Vaša rečenica. Kako se sistem organizuje da uništava, a kako vraća kultura i duhovnost?

- Mislio sam na svetski sistem, a mi živimo u zemlji koja nema neka materijalna sredstva za društvo. Onda naravno, u listi prioriteta svuda u svetu, pa i ovde, kultura je na poslednjem mestu. U bogatijim zemljama taj procenat je znatno veći pa se možda toliko i ne oseti. A kod nas je taj procenat manji spram budžeta, i onda se to vrlo katastrofalno oseti. Nadam se i verujem da će neka "renesansa iza srednjeg veka" doći, jer uvek ona mora da dođe. Ona dolazi na razvojima civilizacije koja nije uspela u svojoj nameri da porobi čovečanstvo, na ovaj ili na onaj način - kazao je Mijač za Direktno.rs.

Rekli ste da je "poslušnost prema jednom čoveku zamenila institucije". U kakvom društvu mi to živimo?

- U društvu koje, s jedne strane, samoodricanjem pokušava da se prilagodi volji jednog čoveka, a s druge strane postoji deo društva, koji želi da se odupre svemu tome. E, taj otpor, nek makar i tinja, neka je u nekoj naznaci, u nekoj pesmi koja se usmeno prenosi kao u narodnoj književnosti srpskog potlačenog naroda, jednog dana mora doći na videlo i zatražiti svoje pravo. A, što se tiče "volje jednog čoveka", to je jedna vrlo vešta zabluda i tog čoveka i svega toga oko takve pojave. To je zabluda, da se misli da može tako doveka.

Rekli ste da je "poslušnost prema jednom čoveku zamenila institucije". U kakvom društvu mi to živimo?

- U društvu koje, s jedne strane, samoodricanjem pokušava da se prilagodi volji jednog čoveka, a s druge strane postoji deo društva, koji želi da se odupre svemu tome. E, taj otpor, nek makar i tinja, neka je u nekoj naznaci, u nekoj pesmi koja se usmeno prenosi kao u narodnoj književnosti srpskog potlačenog naroda, jednog dana mora doći na videlo i zatražiti svoje pravo. A, što se tiče "volje jednog čoveka", to je jedna vrlo vešta zabluda i tog čoveka i svega toga oko takve pojave. To je zabluda, da se misli da može tako doveka.

A, šta je sa kulturom? Čini li vam se da je rijaliti zamenio kulturu u Srbiji i postao svakodnevica?

- Mi živimo rijaliti. Mi ne gledamo rijaliti, on je izmišljen da bi se učestvovalo u kiču. Ne da bi se gledalo. Uvek je bilo ljudi koji uživaju u kiču. Kič je uvek bio nadmoćan onome što je kultura. Ali, jednog određenog trenutka, moraće i oni koji su na vlasti da podrže ono što je stvarni elitizam duha. To se dogodilo u renesansi.

A, da li su sposobni ljudi za tako nešto?

- Nisu nigde sposobni. Zašto bi bili sposobni kod nas. Oni imaju preča posla, njiihova glavna zaluđenost je dizati nova naselja, pa ekonomski uspesi, povezivanje, komunikacija, koja je ipak glavna. Komunikacije su vrlo zgodan način.

Za manipulaciju?

- Tako je. I za porobljavanje.

Šta je sa slobodom i slobodnim ljudima? Čini se da ih je poslednjih godina sve manje.

- Slobodni su samo oni koji imaju natprosečno mnogo para. Mada, i to je pitanje da li su slobodni i od čega bi bili slobodni. Ili su zavisnici od nečega, i da li oni postoje. To je sve hodanje po žici. Ta pozicija super bogatog čoveka. Danas jesi, sutra nisi. Okrene se nešto na toj berzi i ti koji si bio bogat nisi više bogat, a samim tim i slobodan. Ja sam nekada mislio da novac oslobađa čoveka ukoliko si ti vlasnik nad novcem, a ne novac nad tobom. Ali, onog trenutka kada se uključiš u zarađivanje još para, ti više nisi slobodan. Platio si ulaznicu za ropstvo. To ropstvo je telu vrlo ugodno, komforno, ali ti bogati ljudi koji u prividu žive kao da su na odmoru, a u stvari su kao na bojnom polju... Ne mogu da imenujem to slobodom.

Mislite da kod njih postoji unutrašnja borba?

- Kako da ne. Sve što je inspirisano pohlepom, a ona je osnovni pokretač. U onoj osnovnoj hrišćanskoj molitvi "Oče naš" kaže se "Hleb naš nasušni daj nam za danas", to znači da se molite samo da održite sebe u životu. Van toga, zašto bih ja stalno letovao na Bahamima, toplim morima. Zašto? Nije to toliko velika potreba. To je samo trofejni život. Svi sada teže tome, a to je jedna vrsta neslobode. Ja bih voleo da budem slobodan kao Kant, koji nije imao potrebu da ide iz Konigzberga.

Pa da, ali to je slobodan um.

- To je to. Slobodan um. Treba se vinuti. Prvo treba učiti, što je malo teže, pa treba znati, što je teško. Ovako, ne čudi mene što trivijalni političari žele da postanu doktori nauka, da prikače sebi, ne titulu, nego da se kod prostijeg sveta prikažu da nešto znaju. To je sve lažno. Ako njih to zadovoljava, ta njihova laž i što su proizveli mit o sebi, onda je to tužno za tu ličnost, a još tužnije za narod koji ta ličnost pokušava da vodi negde.

Lažne diplome, lažni doktorati zaokupili su srpsku javnost u poslednje vreme. Da li je toga bilo u Vaše vreme i šta se to promenilo od tada?

- Da napravimo neku paralelu. U moje vreme nije se tražilo da, recimo, na medicinu dođe baš onaj koji je skroz odlikaš. Mogao je čovek i sa dobrim rezultatom da bude doktor. Nije to nauka koja je teško shvatljiva, kao i sve nauke, doduše. Može osrednji čovek, osrednjeg talenta sa dosta rada i truda da stigne do nekog nivoa. On je recimo lekar neke opšte prakse, tu je njegov vrhunac, i ostaje u tom domenu. Posle se prešlo na to da je medicina super izbor. Najbolji đaci, najbolje ocene, najbolje sve i ide na medicinu.

E, sad bi trebalo da mi mislimo da imamo vrhunsku medicinu, međutim, ima mnogo nesrećnih okolnosti koje su se tome isprečile. Verovatno bismo mogli da budemo, ali da imamo mogućnosti. I onda je postojao sistem, to je bilo takozvano slobodno školstvo za sve, pod istim uslovima za sve, međutim, vrlo brzo i taj sistem je došao do toga da treba da se napravi dualno obrazovanje, a onda su se napravile takozvane "šuvarice". Tada je pripreman teren za ovaj oblik školovanja, koji nam je došao i koji ovako kako je spakovan je znatno različit. S obzirom na to da se na sve odgovara sa da i ne, tu se i stiče neka vrsta "kviz znanja". To je znanje koje te upućuje gde ćeš naći neko znanje, a na kraju se sve svodi na neku vrstu vikipedije. E, tu je zamka. Ogroman broj obaveštenja koja ne mogu da kanališu tvoje interesovanje. Niko od njiih neće stići do Milankovića. A on je školovan u nekom pogrešnom sistemu, sa današnje tačke gledišta.

Svakog dana iz Srbije ode 139 ljudi, što je prilično zabrinjavajuća činjenica. Šta treba preduzeti ovim povodom?

- Srbija će popuno da se isprazni. Verovatno to i jeste negde neki program, da se svede na određen broj stanovnika. Ne znam kako je u drugim zemljama, mada ne verujem da ih neko tako krupno laže o uspesima, kao što nas lažu.

Šta može da se preduzme da ljudi budu zadovoljni?

- To je pitanje za nekoga ko može da obezbedi to, ja ne mogu. Više davanja na socijalu i manje krađe bi bilo neko rešenje, privremeno makar, da ljudi idu iz zemlje u manjem broju.

Kako gledate na politička dešavanja u Srbiji?

- Tu sam vrlo, ono što se u Grčkoj zvalo "idiot". Ja ne čitam dnevnu štampu, gledam samo strane kanale. Čitam stare pisce, i u njima uživam.

Novima ne verujete?

- Ima nekih kojima verujem. Ima nekih koje razumem. Ne mogu da čitam one koje ne razumem, a na srpskom pišu. Tada kažem da moja pamet dotle nije dospela. A da se pravim da razumem da bih bio "in", ne pada mi na pamet. Ima jedan pisac iz moje generacije Filip David, a ima i Dragan Velikić. Njih čitam.

Šta bi trebalo hitno i iz korena menjati u Srbiji?

- Apetite vlastodržaca.

Je li to moguće?

- Kada bi bilo nekog zakona, bilo bi moguće. Oni drže sve, to nije vlast, to je neka vrsta samovolje.

Ima li danas dobrih novinara i slobodnih medija?

- Ja se nadam da ima. Pa evo, ovaj vaš portal je slobodan.

Kako danas provodite vreme?

- Nekada sam voleo svoju koncentraciju, mogao sam šest sati bez prekida da čitam. Sad ne mogu, sad samo sat, dva dnevno. A za sat, dva ne može da se pročita, iole ozbiljna knjiga. Ja sam svojevremeno čitao knjigu dnevno. Sad objektivno ne mogu. Nemam snage za koncentraciju. Druga stvar je što me i oči izdaju. Ali šetam koliko mogu, družim se sa prijateljima.