Nebojša Romčević: Država Srbija više ne postoji, nije preživela ovu vlast

Romčević je autor 20 naučnih radova iz oblasti teatrologije i napisao je scenarije za veliki broj pozorišnih komada (Grobljanska, Laki komad, Brod ljubavi, Krivica, Ogovaranje, Karolina Nojber, Pasivno pušenje, Prokleti Kovalski...), televizijskih serija (Ljubav, navika, panika, Bićemo prvaci sveta, Operacija Kajman, Hotel Balkan...) i filmova (Stado, Kordon, Na lepom plavom Dunavu, Miris kiše na Balkanu...). Njegovi komadi prevođeni su na više od 15 jezika.

Trostruki ste dobitnik Sterijine nagrade za teatrologiju, proučavate fenomene pozorišta od antičkog doba do danas... Da li Vam možda ova stvarnost koju živimo u Srbiji liči na pozorišnu predstavu iz nekog doba?

- Ovakvih predstava se istorija nagledala. Bolesna ambicija iskompleksiranog nikogovića koja neminovno vuče u katastrofu celo društvo. Možete pogledati Šekspirove hronike, mnogobrojne tragedije-poze 18. veka u kojima se groteskni likovi nalaze u pseudoozbiljnim političkim okolnostima, pa sve do Henrija IV iz pera Pirandela. Istorija pozorišta je krcata likovima koji nisu uspeli da svoju ambiciju umere svojim kvalitetima, ludim diktatorima, grotesknim samodršcima, lažim mesijama. Gde god da otvorite istoriju, naći ćete sliku Srbije -. kaže Romčević za Direktno.rs.

Ko su autori i glumci, ko je publika koja aplaudira i zove ih na bis?

- Bilo bi utešno da postoje autori ove predstave; to bi značilo da u ovom ludilu ima sistema i da će u jednom trenutku pasti zavesa. Ovde su se izmešale realnost i halucinacija u hibridnu realnost zakuvanu od spin doktora papreno preplaćenih iz našeg budžeta. Izmišljeni superheroj je jedini državni projekat i u njega je upregnuta svekolika malena intelektualna snaga vlasti.

Ova predstava je i prilično dobro medijski propraćena iako se sve vreme promovišu nemoral, laži, nasilje, mržnja...

- Posmatrati ovu vlast kao predstavu je preterano laskanje vlastima. Tako beznačajne, tričave, dosadne i vulgarne predstave su se nekada prikazivale na vašarima, zajedno uz borbe životinja i bradate žene. Ovo je nedarovita, nemušta družina, bez ijednog kvaliteta, koja je uspela da na porazu jednih izgradi trijumf gluposti i slavodobitno ušeta u zemlju Dembeliju, u raj poltrona i pijavica, u san u kome su oni zasluženo na vlasti.

Gete je rekao: "Samo se ulaguj publici, pa će te na kraju ismejati". Šta će biti u poslednjem činu?

- Sve zavisi od žanra. Moderna drama ne poznaje nedvosmisleni kraj. Takvom kraju, koji to nije, prisustvovali smo 5. oktobra. Tada smo mislili da je to početak nove predstave, a zapravo je bio samo početak drugog čina.

Hoćete da kažete da se ovoj predstavi ne nazire kraj?

- Naše društvo nije sposobno da ovaj igrokaz privede koncu, stanovništvo je u nezamapćenoj duhovnoj i misaonoj regresiji, pa se i ovaj komad kroji po pravilima dečjeg pozorišta. Da li će se prolivati prava ili veštačka krv, da li će leteti prave ili krpene glave, ne znam. Ono što sam, na žalost, uveren, jeste da je publika nikad gora, da se smeje na pogrešnim mestima, plače na još pogrešnijim, a aplaudira kada bi trebalo da baca jaja i truli paradajz. Publika sedi jer nema kud, ali predstavu uopšte ne razume.

Kako će publika reagovati, hoće li čekati kraj, hoće li nastaviti da jede sendviče i da opet poziva na bis ili će zbog loše glume glumce juriti po pozornici?

- Bilo bi lepo da se predstava pretvori u performans, ali se plašim da će publika poslušno čekati u međučinu da vidi ko će se pojaviti sa krunom da bi mu klicala i ubijala u njegovo ime.

Da se vratimo današnjici. Nedavno ste izjavili da Srbija neće preživeti ovu vlast. Da li ste u međuvremenu revidirali taj stav ili ste još uvereniji u ispravnost tog zaključka?

- Revidirao sam stav. Mislim da Srbije više nema. Ima senke vlasti, ima zastave i imena, ima geografskog prostora, ali nema države Srbije, nema građana, ni zakona. Država nije preživela ovu vlast.

Da li je opravdan ovoliki strah kod naroda? Naši preci se nisu plašili turskih sultana, Austrougarske, Hitlera... Mnogo žrtvi je bilo da se stvori ova država, a sad nekako ravnodušno posmatramo njeno nestajanje. Šta se dešava s nacijom?

- Naši preci su se svakako plašili i sultana i ćesara i firera. Mit o slobodarskom duhu naroda gaji svaka nacija na ovom svetu. Osvajanje slobode ratom je samo jedan od načina razumevanja slobode. Ali, sloboda pojedinca, sloboda njegove volje, sloboda od terora straha i diktature, sloboda da se sumnja, sloboda da se misli i govori...rekao bih da te slobode izazivaju više straha od ropstva. Ne dešava se ništa novo, ali je strašno što se dešava stalno jedno te isto. Stado prestaje da bude stado, kada svaka ovca pokaže zube.

Ima li ova generacija pravo da se odrekne Kosova i Metohije, Bujanovca, Preševa, Medveđe, a sutra možda i nekih drugih teritorija?

- Priča o teritorijama je početak i kraj ideje o suverenitetu naše nacije. To je shvatanje nacije u duhu 19. veka, skupa sa idejom pisma i vere. Mnogo toga se promenilo za vek i po. Sa malo veće distance posmatrano, te su priče besmislene, jer ne rešavaju nijedan suštinski problem ove države, pre svega nepostojanje pravde. Ako nas, kao narod, ne zanima to što živimo u državi bez pravde, u kojoj smo mi sami nepravedni jedni prema drugima, u kojoj su dobro i zlo zamenili mesta, potpuno sam indiferentan prema temi teritorija. Ako nema građana, nego rulje, onda se ne radi o teritorijama, nego o pašnjacima.

Zar ne bi trebalo da, pored pravne države, prioritet bude i ispravljanje grešaka iz prošlosti, pomirenje, suživot, saradnja…

- Ako se iz države iseli cvet obrazovanog stanovništva, ako najveći deo javnog diskursa nastanjuje polusvet, ako se ukupna kulturna klima vratila u period pre Dositeja Obradovića, ako potpuni diletanti i neznalice upravljaju institucijama, ako je udvorištvo izraz patriotizma, mi smo dalje od spoznaje novih puteva nego ikada u istoriji. Ova generacija će morati da dotakne samo dno, da bi možda uspela izvaditi krvavim radom na sebi, učenjem na kakvo sebe nismo nikada naterali i borbom za novu Srbiju, kakvu su sanjali samo najhrabriji: ne Dušanovu, nego knez Mihailovu.

Šta će ostati od Srbije posle ove vlasti, geografski, demografski, kulturološki, finansijski...?

- Očigledno, prisustvujemo novom globalnom deljenju karata u kome balkanske zemlje ne mogu da se nadaju štihovima. Čak ni Evropa više nije ozbiljan igrač, a u toj Evropi mi imamo ponajmanje čipova. Iza ove vlasti je već ostala pustoš i to one najgore, duhovne vrste. Ekonomija može da se oporavi, ali ovakav kulturni i duhovni skok unatrag će potrošiti celu sledeću generaciju, pod uslovom da neko i ostane.

Ko će preživeti? Mafija? Političari? Još neko?

- Kao i 5. oktobar, preživeće bubašvabe.

Kako to da sprečimo? Šta može da uradi običan svet kad ne funkcionišu institucije, kad se krade na izborima, kad ne postoje nezavisni mediji, kad se Ustav ne poštuje…?

- Recept je vrlo star i jednostavan - vladavina pravednih zakona, beskompromisno, pravedno i bez izuzetka. Mesec dana nezavisnog sudstva bi Srbiju pretvorio u Eldorado. Međutim, za one koje sprovode zakon, kazne za kršenje bi morale da budu drakonske. Uslov svih uslova je pravedno društvo. Sve ostale parole o naciji, teritoriji, ćirilici, crkvi, inatu i ostalim specijalitetima domaće mitologije su zamajavanje glupih i sve glupljih - zaključio je Romčević.