Svet je svačija kuća

U ove četiri prelepe reči sazdan je naš život, svih ljudi, bez obzira na to kojoj naciji ili veri pripadamo. Zar nije ceo svet naš? Zar ne dišemo svi isti vazduh, svi navijamo, volimo, plačemo, tugujemo, radujemo se...

I zato je tragično kada ljudi padaju iz aviona bežeći iz Avganistana, tužno je kada se bavimo Ratkom Mladićem ili Naserom Orićem usred Novog Pazara na fudbalskoj utakmici gde bi trebalo da uživamo u igri i golovima. Ili da se vraćamo 30 godina unazad, u ratove, beznađe, izbegličke kolone, da slušamo ludake koje nam stave pravo pred TV kamere, i pričaju kojekakve besmislice i budalaštine...

Ne uskraćujte i na kritikujte odlazak na more u Hrvatsku, na Baščaršiju, u Ljubljanu... Kažu Zagrepčani, Sarajlije i Slovenci da je Beograd upravo najlepši grad za provod?

Nostalgija je opasna stvar, ovo nije omaž bivšoj zemlji, već jednoj predivnoj rečenici koja treba da spaja ceo svet. I Srbe, i Hrvate, i muslimane... Da pruža ruku, daje podršku, da se volimo i pomažemo... Život je kratak i treba ga živeti. I radovati se svakom novom jutru.

I u Hrvatskoj, i u Bosni, i u Srbiji... Ma gde bili. Budimo ljudi.

Svet je svačija kuća.