Batinaši na odavanju počasti žrtvama

Tita još nije počela da boli noga, a ja sam u svoju pionirsku maramu gledao kao u religijski predmet, koji se stavlja samo za Dan Republike i još koji put u godini. Ipak, priče koje sam čuo na ovim slavama, naterale su me na razmišljanje, da li smo mi imali baš tako slavnu prošlost. Pričali su o nekadašnjim zabranama da se slavi krsna slava. Neko od gostiju u lokalnom dijalektu reče "toj je Tita zabranjuvao". Na to mu moj teča odgovori "ajde bre Milivoje, nemo da mlatiš, baš je Tita išao od kuću do kuću pa branio da slavimo slavu, nego u svako selo bili žbirovi, pa potkazuju i komšiju i brata i oca".

Bio sam zbunjen mesec, dva, mislio sam da samo u selu mog teče postoje neki zli ljudi koji tužakaju čika policajcima rodbinu, prijatelje, braću, pa čak i roditelje. A onda sam shvatio da njih ima i u "krugu dvojke". Bio u mojoj zgradi u Dušanovoj neki Jovanović, koji je projektovao zgradu u kojoj sam odrastao, te je tako isprojektovao sebi terasu od recimo dva ara, a je***a logično, Bog je prvo sebi stvorio bradu, a Jovanović terasu. Istina po tvrdnjama moje pokojne keve zgrada ja tako isprojektovana da Jovanović nije zaslužio ni špajz, al' to je neka druga priča.

Dakle, kad je nama klincima odlazila lopta na njegovu terasu (a logično je da je na terasu od oko 2 ara lopta morala često da ode) matori Jovanović je tu loptu bušio nožem ili čime već stigne, gađao nas raznim predmetima i spominjao užu i širu rodbinu, koliko se sećam negde do četvrtog kolena... Jovanović, dakle, nije voleo decu, on je voleo samo svoju terasu, koja je, na radost nas klinaca, bila sva us*ana od golubova. Do neke tečine slave, ja sam mislio da je Jovanović samo matori d**adžija, a posle sam shvatio da je on žbir, što sam i saopštio kevi, nakon čega je radila varjača, jer koliko god da moja keva nije imala visoko mišljenje o Jovanoviću, još manje je volela da deca ružno pričaju o starijima. Nije Jovanović bio jedini. Nego njega pamtim zbog te terase koju su, da vas podsetim us*ali golubovi, a mislim da je veća i od one sa koje nam se ponekad obrati predsednik.

Kad sam prerastao loptu i počeo da volim neke druge obline, došle su devedesete, a sa njima i nova "zabava". Žmurke sa vojnom policijom i ekipom iz vojnog odseka. I mada već omatoreli žbirovi iz zgrade, uvek su bili spremni da nas "druknu" i saopšte da nam keve lažu da smo na putu, moru ili ko zna gde, te da su nas jutros sreli u liftu... Tipovi koji su tada dobro zagazili u osmu deceniju života, krvoločno su pomagali u traženju mladog topovskog mesa za besmislene ratove širom bivše Jugoslavije. Naravno, njihove guzice, bile su udobno uvaljene u fotelju iz koje su navijali za naše, mada meni ni do danas nije jasno ko su bili "naši" u tom ratu, tako da nisam hteo ni da navijam, a još manje da učestvujem.

Jovanovića i njegove ekipe odavno nema, ali kako reče Nikola Kojo u "Anđelima 2", nama Srbima je u genima ljubav prema novcu i odavanju bezbednosnih informacija, što znači da im je bilo lako pronaći profesionalne naslednike. Danas kada ljudi koji su ostavili svoje poslove, po hladnoći, kiši, vetru, stoje na ulici i odaju počast nevinim žrtvama novosadske tragedije, umesto da bez obzira na svoju političku ili bilo koju drugu pripadnost, zajedno zastanu na 15 minuta, oni se pojavljuju da psuju, vređaju, prete, biju, udaraju kolima učesnike, ne bih čak rekao ni protesta, već manifestacija na kojima se u tišini tuguje.

Zbog toga što se ti građani usuđuju da traže odgovornost za ubistvo petnaest ljudi, koje je ubila korupcija, nemar, bezakonje i apsolutni nedostatak sistema i pravne države. Jer huligani, batinaši i žbirovi, veruju u samo jednu istinu, u istinu onoga ko ih je na zadatak poslao. Kao i nesrećni Jovanović sedamdesetih godina prošlog veka, koji nije razumeo da raznim predmetima gađa decu svojih komšija, tako danas ti bezumni ljudi misleći samo na svoje lične, sitne materijalne interese, ne razumeju da vređanjem i izazivanjem incidenata vređaju svoje sunarodnike, sugrađane, možda rođake i prijatelje. Ali pre svega ne razumeju da vređaju žrtve i njihove porodice, ne shvatajući da žrtva može biti svako od njih ili neko njima blizak.

Zato što žbirovi svoju inteligenciju nemaju, a sličnost između ljudi bez inteligencije i veštačke inteligencije je u tome što nemaju osećanja i empatiju, te im ništa i ne može biti sveto...

Bratislav Marković, advokat