Preterana "civilizovanost"

To su takozvane evropske vrednosti kojima, sa pravom, težimo. To je evropska civilizacija.

Ali, (to "prokleto" ali!) postoji i ona, valjda naša, izreka da ni u čemu ne treba preterivati.

A, oni koji borave ili su boravili u nekoj od država Zapadne Evrope mogli su da se suoče sa posledicama preterane civilizovanosti njihovih domaćina.

Navešću nekoliko primera koji pokazuju da stroga, višedecenijska privrženost normama, zakonima,
pravilima, mogu da proizvedu takav "civilizacijski" kod za koji možemo da kažemo da je - preteran.

Uostalom, prosudite sami pa, ili ćete se složiti sa mnom, ili ćete me svrstati u zatupelog Balkanca.

Slučaj prvi

Pre neki dan priča jedna gospođa na Dorćolu mojoj supruzi (obe su "kučkarke"), sa kojim problemom se suočila njena sestra koja živi i radi u Švajcarskoj u Cirihu. Sestra ima psa - maltezera. Taj pas ume i da zalaje "kad mu dođe". Komšiji njene sestre je to smetalo. Podneo je prijavu, valjda notaru, i zahtevao da se psu operišu glasne žice. Bila je primorana da to i uradi svom maltezeru. Sada pas kao laje, ali promuklo.

Komšija je zadovoljan. A, da li su zadovoljni vlasnica psa i pas?!

Slučaj drugi

Tamo, negde 80-ih godina moja sekretarica je sa suprugom otputovala u goste u kod njegove tetke -
gastarbajterke u Cirih. Tetka je poručila da joj donesu kasete "od Šabana". Stigli su kasno, tetka ih je dočekala i po ponoći su stigli u njen iznajmljeni stan. Znajući za propise, a željni razgovora, sasvim tiho su pričali, uz najtiše moguće Šabanovo pevanje.

E, sad, ili su bili zidovi pretanki, ili je komšija "lak" na snu, tek, sutradan ujutro tetku je pozvao notar po
prijavi komšije. Notar joj je istog jutra izrekao mandatnu kaznu u iznosu 500 franaka, uz obavezu da
se lično izvini komšiji.

Slučaj treći

Pre 20-ak godina, moja supruga je otputovala kod brata i snajke u Pariz, oboje gastarbajteri. Bila je
iznenađena kada je saznala od svojih domaćina da od svakog stana u zgradi u kojoj žive, ključ mora da ima neka žena - domaćica zgrade. Dok su korisnici stana na poslu ili godišnjem odmoru, ključ služi da domaćica zgrade ili provetri stan, ili da kontroliše vodu u kupatilu, na česmi… Reći će neki da je to, baš, super. A, pitam ih da li bi oni danas - sutra dali bilo kome ključeve svog stana.

Slučaj četvrti

Bio sam, na par dana, privatnim poslom, u Minhenu, tamo negde 80-ih godina. Pošto sam sve završio, reših da malo obiđem i prošetam gradom. Nađoh se podalje od centra. Sa obe strane ulice koju je trebalo da pređem, stoje dve poveće grupe ljudi. Čekaju da se na semaforu upali zeleno svetlo.

Videvši da nigde na vidiku, u oba pravca, nema vozila, krenuh da pređem ulicu. Na polovini mog prelaska bacih pogled na grupu ljudi prema kojima sam krenuo. Ljudi moji! Svi do jednog su me gledali, bukvalno, razrogačenih očiju kao da su videli marsovca - lično! Posramljen, shvativši svoju grešku, okrenem se i krenem nazad. A, tamo!

Svi koje sam "napustio" gledali su me sa otvorenim prezirom i podsmehom.

Od tada, često umem da glasno viknem za nekim, u mom Beogradu, kada krene da pređe ulicu na crveno. I šta čujem kao reakciju na moju "civilizovanost"?!

Čujem: "Ma, jedi g….", "Ne s…", "Gledaj svoja posla"…

Oglasi se neko i sa: "Pusti ga/je možda negde žuri"…

Nekako mi je draže i "prijatnije" sve to da čujem od one reakcije građana Minhena na semaforu.

Ima nekog neobjašnjivog šarma u našem mentalitetu!

Živan Haravan