Himna u čast Bujoševića i Stefanovića

I to bi bilo sasvim u redu kada, za sve vreme trajanja himne, ne bi preko ekrana bila ispisana dva imena: Dragana Bujoševića - direktora RTS-a i Nenada Lj. Stefanovića - glavnog urednika informativnog programa.

Naravno, nije kriterijum što je to televizija sa nacionalnom frekvencijom, jer, onda bi Pinkov jutarnji program počinjao državnom himnom i slikom ili imenom Željka Mitrovića, a Hepijev sa slikom ili imenom Milomira Marića…

Dakle, reč je o državnoj televiziji i to bi bio jedini i osnovni kriterijum za takav početak dnevnog programa. Bez ičijeg imena u čiju čast se intonira državna himna. Pogotovo ne uz imena pomenute dvojice.

Ako baš mora da na ekranu bude nečije ime uz melodiju himne, onda bi to trebalo da bude ime Aleksandra Vučića.

Iz dva razloga: em je predsednik države, em je glavni urednik ne samo RTS-a, već i svih režimskih medija.

No, da se vratimo na Bujoševića i Stefanovića. Bili su to, nekada davno, sjajni i hrabri novinari blistave
karijere. Ali, jednog dana, najverovatnije, uvek budna DB ih je "ošacovala" i ponuđen im je premeštaj. Sa "radnog mesta" Don Kihota, da pređu na rukovodeća mesta RTS-a.

Pokazalo se, ne samo u njihovom slučaju, da su vlast i puni novčanici daleko primamljiviji od novinarskih ideala borbe za istinu, slobodu i pravdu.

Obojica su odavno zreli za penziju. Ali, sve dok budu po volji njihovog glavnog urednika i njegovi odani poslušnici, za njih nema vremenskog ograničenja.

Kada im jednog dana, ipak, istekne upotrebna vrednost, za njih će biti, najverovatnije, zatvorena vrata novinarskih udruženja.

Moći će samo da budu kibiceri u penzionerskim partijama šaha u nekom parku.

Sve dok ih penzioneri ne prepoznaju i oteraju ih.

Živan Haravan