Prosvetni radnik - kako to tužno zvuči

Namera teksta je da se baš starije generacije prisete šta je nekada bio učitelj i nastavnik u osnovnoj školi.

Nekada, davno, postojale su tri najuglednije profesije: lekar, inženjer i prosvetni radnici - učitelj i nastavnik.

Poseban ugled, u svojoj sredini, uživali su roditelji čija su deca postali učitelji ili nastavnici. Njihova deca su bila uspešni ljudi sa platama čiji su ih iznosi svrstavali u tzv. srednji društveni sloj.

Iz straha, pa i iz strahopoštovanja, kada bismo sreli na ulici svog učitelja, razrednog starešinu ili nastavnika, neka tiha "jeza" bi prošla kroz nas dok bi smo se, kao svetinjama, javili sa "Dobar dan!"

Svi se sećamo "strašne" kazne koja bi nas zadesila ako smo šaputanjem na času bili "uhvaćeni na delu" i zato poslati u ćosak na neko vreme.

Sa zebnjom smo očekivali rezultate svojih pismenih radova. Neko bi se radovao dobijenoj oceni, a neko bi i zaplakao.

Pre početka časa, u očekivanju dolaska učitelja-ice, bio je uobičajeni žamor u razredu. Kada bi odeljenski redar iz redova učenika rekao: "Evo dolazi!", svi bi, u trenu, došli do svog mesta u klupi i u stojećem stavu i "grobnoj" tišini dočekali učitelja, razrednog ili nastavnika.

Na roditeljskim sastancima, sa ili bez prisustva učenika, učitelj ili razredni starešina bi, pred svima, čitao ocene svakog pojedinačno i otvoreno govorio o pojedinim učenicima-cama koji su bili nedisciplinovani na nastavi i zato, bili upisani u dnevnik sa umanjenom ocenom iz vladanja.

Roditelji, čija su deca imala odlične ili vrlo dobre ocene, zračili bi zadovoljstvom, a oni koji su čuli "loše" vesti osećali su se, vidno, neprijatno.

Tada je bila nepoznanica da se neko, od prisututnih roditelja, javi da kaže: "Kako to da on-ona ima trojku!? Pa, kod kuće sve zna kada ga-je ja ispitam??!!"

Prosvetni radnici su uživali autoritet i kod dece i kod njihovih roditelja.

Danas, prosvetni radnici su postali socijalni slučajevi, vreće za udaranje, predmet podsmeha kod učenika... Fizičko nasrtanje na prosvetne radnike postalo je užasavajuća svakodnevica kako od strane učenika tako i njihovih roditelja.

Pod takvim okolnostima, ostaćemo bez prosvetnih radnika, jer, ko će više da se opredeli za rad u prosveti?

Jedino "rešenje" je da u bliskoj budućnosti počnemo sa uvozom prosvetnih radnika iz Bangladeša, Šri Lanke, Vijetnama...

Kad mogu da lako nauče vožnju autobusa u gradskom prevozu, zašto ne bi, lako, naučili i da nam školuju decu.

Sva bi nam deca bili odlični đaci po zelji roditelja!

Živan Haravan