Kolumne

[ Izvor: Aleksandar Fatić ]

24. 05. 2024. 06:58 9

Ličnosti žrtava "Ribnikara" ne umiru

Poslednji put sam video Dragana Vlahovića, pripadnika obezbeđenja škole "Ribnikar", nekoliko dana pre nego što će se njegov život neočekivano završiti u masakru u toj školi 3. maja 2023. godine.

Stajao je ispred ulaza u školu, pored metalne ograde, i razgovarao sa tetkicom koja je pušila. Kao i toliko puta do tada, stao sam sa četiri migavca u ulici u kojoj nikad nije bilo parking mesta i prišao mu prekoračujući nisku ogradu. Okrenuo se, sa osmehom (nikad ga nisam video ljutog ili namrštenog) i rekao mi, pre nego što sam išta izustio: "Treba nešto da dam..." pominjući ime moje kćerke i pružajući ruku. Bila je to zaboravljena sveska.

U toj školi sada već ružnog imena koje ne treba pominjati, bilo je više od 1.000 dece.

Dragan ih je znao sve. Ne samo to. Znao je u svakom trenutku, bar otprilike, gde su.

Na dan pucnjave, 3. maja 2024. godine, moje dete je bilo na spratu škole dok se u prizemlju dešavao masakr. Kod Dragana su bili njeni radovi i radovi još neke dece, koje im je čuvao do velikog odmora da ne nose kabaste hamer papire na sprat, da bi se potom opet vraćali u učionice u prizemlju.

Da li Dragan danas manje ili više postoji za nas?

Da li umrli, ljudi koji više fizički nisu sa nama, manje ili više utiču na naše živote?

Da li devetoro malenih, nevinih, koji su 3. maja 2023. godine iracionalno ubijeni, sada postoje manje, ili više, za nas? Da li manje ili više mislimo na njih?

Za mene, Dragan je sada prisutniji nego ranije. Često mislim na njega. Razmišljam o tome kako ljudsku dobrotu, uključujući i dobrotu njegove porodice, sestara, majke, o kojoj sam se osvedočio tek kada sam ih upoznao, posle njegove smrti, ne primećujemo kada su ljudi tu, među nama.

Svi koji smo poznavali Dragana znali smo da je on prijatan čovek, ali u brzini svojih života u kojoj zaboravljamo da zastanemo i zagledamo se u oči i duše drugih koji stoje preko puta nas, nismo ovako jasno videli svu dubinu njegove ličnosti. On je u stvari dao život za tu decu. Na isti način na koji je prirodno, bespogovorno, onog dana pružio ruku i rekao: "Treba nešto da dam...". Na isti način na koji je čuvao hamere, projekte i radove malenih da im olakša, da ne moraju da ih nose uz strme stepenice.

Dragan, koga sam površno poznavao, kao i toliki roditelji, sada je za mene prisutniji nego ranije.

Siguran sam da je prisutniji i za porodice nastradale dece, i za svu decu koja su preživela taj kataklizmični događaj, a koja se sada drže, bore, nastoje da očuvaju svoju radost, detinjstvo, mladost, svoja prijateljstva, svoje uspomene.

Ličnosti ne umiru, kaže moj omiljeni filozof, Marija Šehtman. Njihovo mesto u našim životima, njihova očekivanja od nas, njihove vrednosti koje su artikulisali u odnosima sa nama, ostaju. Ličnost je besmrtna. I danas se merimo prema rečima, emocijama i vrednostima naših umrlih roditelja, prijatelja, rođaka. Oni su tu među nama više nego kada su bili fizički tu, jer smo dok su bili među nama često zanemarivali njihove stavove, računajući, prosto, da su tu, pa ima vremena da razmislimo o tome što govore, misle, osećaju. Sada, kada ih više fizički nema, više su u nama nego pre, jer se sećamo njihovih reči, mišljenja, stavova.

Pa i osmeha. Pokreta ruke ispred ružne metalne ograde ispred jedne socrealističke škole u sred Vračara. Dobrote jednog čoveka i nevinosti malih žrtava kojima je oduzeto odrastanje, koje moraju u nama rasti sa protokom vremena.

Oni moraju biti sve više tu za sve nas kako vreme prolazi.

Šta možemo "izvući" iz ovog katastrofalnog iskustva?

Kaže Marija Zambrano, španska književnica, da mi, u stvari, kada tragamo za smislom, postupamo kao ljudi koji idu kroz šumu, kroz gustiš, tragajući za onim što se u engleskom prevodu njenih reči naziva posebno zgodnim terminom "clearing", a što srpski jezik poznaje kao "čistinu". Kada, umorni, znojavi, zadihani i obeshrabreni hodanjem kroz šumu života, punu insekata, opasnosti, neravnina, grubog korenja o koje se saplićemo, gladni i žedni, naiđemo na čistinu, mi tu zastanemo, i razmislimo kuda dalje.

Sećanje na Dragana i njegovu i našu mučenički postradalu decu može biti čistina o kojoj govori Zabrano. Čistinu na kojoj se moramo zadržati u mišljenju. Mnogo duže nego što se čini da je to sada slučaj.

Čistina je prilika za ključne misli. Ona se ne napušta brzo i lako. Mučenička smrt desetoro nevinih je tragedija, izvor beskrajne tuge, ali i mesto za mišljenje. Za suze.

Ne zaboravimo mesto suza. Ne zaboravimo da plačemo za njima.

Prof. Aleksandar Fatić, Institut za praktičnu humanistiku, Beograd

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 9

ostavi komentar

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se
Pravila komentarisanja
Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici i kvalitetniji komentari.
Direktno.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni.
Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo. Komentari koji sadrže govor mržnje i psovke, takodje neće biti objavljeni.
Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije, već samo autora komentara.


Idolatrija

Zoran Živković [21.06.2024.]




Video dana

Po starom, tradicionalnom receptu

Anketa

Da li će Srbija proći grupu na Evropskom prvenstvu?

Rezultati