Mi, glas stomaka

Malobrojni, u odnosu na ukupan broj stanovnika Srbije, žive rasterećeni svakodnevnih briga za goli opstanak. U taj, manji broj stanovnika spada, u sklopu nekih životnih okolnosti, i moja malenkost. Ruku na srce, taj solidan životni standard mi već više od 20 godina obezbeđuje država Srbija. Ali, kako reče gospodin Bjelogrlić, to što živim solidno ne daje mi za pravo da ne sagledam širu društvenu realnost i ukažem na sve ono što u državi "ne štima".

Zato, ne mogu da se opustim i uživam u nečemu što se obećava da će se ostvariti tamo neke 2027 godine. "Ne lipši magare do zelene trave." To je još "samo" 3 godine, a danas se ogroman broj građana redovno brine kako i od čega da skrpi sredstva da preživi još "samo" 3 dana do sledeće plate ili penzije.

A, plate i penzije su toliko male da treba imati mađionicarske veštine, pa, gladan premostiti tih 30 dana, a prethodno poisplaćivati sve dažbine! To što su letovališta i zimovališta puna ne daje za pravo vlastima da likuju i "dokazuju" kako nam je standard u "zlatnom dobu", jer, kako rekoh, reč je o daleko manjem broju sitih u odnosu na broj gladnih u Srbiji.

Živeti "na rubu egzistencije" znači biti konstantno gladan, pre svega, redovne i pristojne ishrane, a da ne govorimo o gladi i potrebi za kulturnim sadržajima života! A, gde je granica i kako se ona određuje između ljudi koji žive "na rubu egzistencije" i onih koji žive ispod tog ruba? Ima li ih? Ima, nažalost! I sve ih je više! A, to je, već, - glad!

Zato, da sam u mlađim godinama, osnovao bih političku stranku koja bi se zvala: "Mi, glas stomaka"!

Garantujem, ne samo bedan prelazak cenzusa, već da bi ta stranka dobila apsolutnu većinu u parlamentu!

Njeno predizborno postojanje i delovanje vlast bi morala da toleriše i da se okane krađe glasova i drugih marifetluka, sve rukovodeći se onom narodnom: "Bolje milom, nego silom!"

Bila bi to prva stranka u svetu koja bi se, od prvog dana, srčano borila na stvaranju uslova za sopstveno gašenje!

Živan Haravan