Tužna moja zemljo

Tebe, zemljo muškarčina i domaćina trenutno brane tri žene koje gladuju željne pravde i deca željna slobode.

Ti, Srbijo jedeš makarone iz paketa koje si dobila za prodaju budućnosti svoje dece, a one jedu otrovan vazduh.

Ti kupuješ hranu za praznike za vaučere koje si dobila da dozvoliš onima koji te ponižavaju, uništavaju i kradu da to nastave da rade, a deca te na ulici pitaju:

"Dokle više?"

Ti se spremaš za pretpraznične zabave javnih preduzeća na kojima će bedni saučesnici režima da čestitaju jedni drugima na dobro obavljenom poslu, dok tri žene sede u pustoj kancelariji sa tvojom zastavom i grbom pokušavajući da ih brane svojim životom.

Jadna moja zemljo, dok ti pališ sveće na grobovima mladića koji si poginuli u Bosni, u ratu u kome ti nisi učestvovala, ti isti za koje su oni poginuli dolaze ovamo da namaknu omču oko vrata nekoj drugoj mladosti i prete nama, koji omču ne prihvatamo novom Srebrenicom.

Jadna moja zemljo, vidiš li ispred ove tri hrabre žene svoju decu?

Vidiš li ispred njih Olivera, Staniku, Andreu, radnike iz Namenske, decu pobijenu u masakrima?

Vidiš li sve žrtve režima koje vape za pravdom?

Vidiš li decu izbačenu iz vrtića, decu žrtve pedofila iz vladajuće stranke, vidiš li roditelje koji prose za jednu SMS poruku?

Vidiš li nove beskućnike koje izvršitelji izbacuju iz stanova naoružani lažnim ugovorima?

Vidiš li do juče ponosne ljude koji pozajmljuju za hranu jer nisu hteli da sagnu glavu pred uništiteljem?

Ako ne vidiš, nikada nećeš progledati.

Marinika, Jelena i Danijela vide.

Studenti vide.

Vide oni još nešto:

Vide buduće žrtve.

Hiljade i hiljade njih.

Žrtvuju svoje živote da budućih žrtava ne bude!

Aleksandra Ćurčić