Priča o najvećoj osveti naprednjaka Zoranu Đinđiću

Ti i takvi, koji su u životu čitali samo internet, nisu naprasno spoznali Pekićevu veličinu. Naprotiv. On je u civilizacijskom, kulturološkom i političkom smislu oduvek bio njihov antipod. Za života su ga, upravo zbog toga, satanizovali i blatili baš oni koji su, po dolasku na vlast, rešili da se post mortem „ogrebu“ o onog ko je bio sve što oni nisu. I upravo je to „odavanje počasti“ velikom eruditi njihova najveća osveta čoveku koji bi, da je živ, prešao na drugu stranu ulice kada ugleda nekoga od njih.

Nisam bio prijatelj Zorana Đinđića. Nismo zajedno pojeli džak soli, nismo bili nerazdvojni, niti smo se uopšte poznavali dok se nisam, mlad i očajan, zbog sunovrata zemlje u kojoj sam rođen, devedesetih godina odao politici. Spadam u ljude koji reč „prijateljstvo“ doživljavaju prilično ozbiljno i ne mislim da je moguće u životu imati više pravih prijatelja nego prstiju na rukama. U tom smislu, Zoranu Đinđiću ja, kao prijatelj, nisam ni potreban.

Niko nikada „u novijoj istoriji“ nije imao više prijatelja nego on. Doduše, posthumnih. Upravo je istorija pokazala i pokazaće, koliko je taj čovek, u nekim od najmračnijih trenutaka kroz koje je prolazila ova zemlja, bio tragično usamljen. Zato nastojim da svakog 12-og marta ne pratim ni vesti, ni društvene mreže. Tog dana, svake godine, Srbija svedoči pokušajima velikog broja ljudi da, pripisujući sebi bliskost sa Đinđićem, za sebe steknu politički ili socijalni benefit, bagatelišući uspomenu na čoveka koji, nažalost, više ne može da se odbrani od tolikih neželjenih prijateljstava.

Bude tu onih koji su se sa njim samo rukovali, bude i onih koji su sa njim razmenili par rečenica u životu, bude tu i onih za koje se zna da su sa njim sarađivali, a danas „zalivaju korov“ obnašajući različite funkcije u ili pri vladajućoj stranci, bezobzirno i sasvim svesno blateći uspomenu na pokojnog premijera. Među „ucveljenim prijateljima“ nađu se i oni koji su, bez trunke razmišljanja, kidali tkivo političke organizacije koja predstavlja svojevrstan Đinđićev politički legat i u koju je investirao godine rada, vremena i živaca. Zajednički imenitelj za ovo raznorodno cveće iz božije bašte je to da su svi bili „na first name basis sa Zoranom“ i da su svi, ama baš svi bili, ni manje ni više, nego njegovi PRIJATELJI. Naravno, najintenzivnije fiziološke probleme svakog 12-og marta prouzrokuju mi oni novi članovi „ožalošćene porodice“, koji su u trenutku atentata bili stranačka sabraća ubica iz Zemunskog klana, a danas polažu Vence na zgradu u Nemanjinoj, teškom mukom prikrivajući likovanje nad okolnošću da su oni još uvek tu, maligniji nego ikad, a da njega već odavno nema.

Nisam bio prijatelj Zoran Đinđića. Bio mi je politički i intelektualni uzor. Zbog njega sam se i učlanio u Demokratsku stranku. Neizmerno mi je imponovala činjenica da je procenio da sa 32 godine imam dovoljno intelektualnih i organizacionih sposobnosti da vodim pokrajinsku organizaciju, koja je, praktično, činila trećinu stranke. Kada ti čovek takvog kalibra, tako mladom, pokloni toliko poverenje, osećaš svojevrsnu ličnu obavezu prema njemu. Do kraja života. Ispunjava me ponosom činjenica da već 27 godina radim u jednoj od samo dve zgrade koje se nalaze u ulici Dr Zorana Đinđića u Novom Sadu. Istini za volju, nisu to makar kakve zgrade. Jedna je Rektorat Univerziteta u Novom Sadu, u drugoj se nalaze Filozofski i Pravni fakultet.

Opet istini za volju, Filozofski baš izlazi na tu ulicu, a Pravni „gleda“ na centralni trg kampusa, ali opet… Na posao dolaziš ulicom Dr Zorana Đinđića i nekako se osećaš kao mali deo istorije. Poznavao si čoveka, poštovao ga i uživao njegovo poštovanje. Dovoljna je to čast dok god si živ. 

Bojan Pajtić