Ljudi osvestite se, deca nam pate!

Itekako znaju, ali kao i mi mehanički kopiraju ćutanje, zatvaraju svoja još neformirana vrata i kao i mi beže u mrak, samoću, tamu.

Samo, velika je razlika između nas i njih. Mi smo ipak hodali bosi, padali sa drveća i ograda i krali trešnje. Mrštili se, plakali i borili. Delili bombone, kockice čokolade, patike i omiljenu majicu. Ginuli zbog ideala, ali bili živi. Nosili poraze i pobede, jačali, prosto živeli.

Oni su od nas u ovom vremenu kada su nas upoznali i spoznali, naučili samo da ćute i da se ne bore. Hodaju, a ne pokreću sebe. Govore, a ne misle. Tuguju u svojim malim dušama i vape da žive. Žele da žive kao što smo mi živeli, verovali ili ne. Žele da i oni kradu trešnje, padaju i ustaju, ostaju do kasno na ulici i pričaju sa vršnjacima, učine malu prevaru o kojoj će razmišljati dok ih ne obuzme san, tajanstveno se osmehuju dok večeraju. Ne žele, a moraju, da žive u imaginarnom svetu takođe usamljenih i nesrećnih ljudi koji se zovu influenseri ili kako god već, koji im daju slike lažnih svetova koji sijaju markama, zlatom, a usiljena i prividna sreća zapravo još više usađuje tugu u ta nerazvijena srca koja nemaju prava da žive.

Kao neko ko predaje srpski jezik i književnost imam privilegiju da kroz radove tih malih, neformiranih i nesrećnih bića, čujem njihove vapaje.

Oni, dragi moj svetu odraslih, znaju da Vi patite i da živite praznim životima. I kao što se preterano emotivna duša odaje poroku, oni tonu u imaginarne svetove koji im se nude. U tom mobilnom telefonu, TikToku, Instagramu ili bilo kojem novom obliku veštačke utehe oni rone i tonu. Ne znaju kako da naprave korak ka životu.

A mi nemamo vremena, jer moramo da radimo i zaradimo, da im pomognemo da naprave taj korak i nemamo snage da presečemo to ludilo koje našu decu vodi u beskrajni svet tuge i samoće bez mogućnosti da se vrate unazad. Umesto stvarnog života, ideala, pažnje, grešaka, padova i lomova, mi im dajemo ćutanje.

Zato su njihovi vapaji strašni i pogubni!

Biljana Roganović