Džajićev poraz u produžecima

Jedan dečak koj je tek završio prvi osnovne plakao je neutešno te večeri na Dorćolu, jer u tom uzrastu nije mogao da razume da se utakmica igra do kraja. Ali taj dečak je iako samo TV gledalac, te večeri naučio koji je rezultat važan. Onaj na kraju. Kasnije, shvatio je da je tako i u životu. Ko si bio i šta si u životu uradio računa se tek na kraju, kad odeš u zasluženu penziju i šetaš unuke. Ako želiš da odeš, ako možeš, a u nekim situacijama i ako te puste...

Mogao je biti sve. Najbolji, najveći, besmrtni. Uzor, legenda... Ali kao što je spomenute davne večeri na 2:0 možda pomislio da je gotovo, možda je to pomislio i u maju '91. kad je Pančev izveo poslednji penal, a Zvezda postala evropski, pa svetski prvak. Ne znam šta se dogodilo nakon toga. Kao ljubitelj fudbala želeo sam da on bude prvi čovek fudbala u svojoj zemlji koja je tokom godina menjala nazive. Ali tu želju imao sam pre 20 i više godina. Smatrao sam da svo svoje znanje i ugled u fudbalskom svetu treba da upotrebi za dobrobit najvažnije sporedne stvari u svojoj zemlji. Ne znam zašto nije.Umesto toga, pre 15 godina uhapsili su ga sa bespotrebnom medijskom pažnjom i od toga napravili rijaliti, ne razmišljajući koliko na taj način uništavaju zdrava patriotska osećanja mnogih građana Srbije.

Abolirao ga je Tomislav Nikolić, tadašnji predsednik države, kažu pred samo donošenje presude. Ova abolicija izazvala je mnogo bure među pravnim stručnjacima, jer je to jedinstven slučaj da se abolicija daje u predmetima za krivična dela iz oblasti privrednog kriminala. Kako god, Džajić je od tada slobodan čovek. Ili nije?

Ako je u njegovom slučaju učinjeno nešto što svakako predstavlja izuzetak, oni koji su taj izuzetak učinili, verovatno smatraju da imaju pravo da Džajića (zlo)upotrebe kad im zatreba. Makar on bio u drugoj polovini osme decenije života. Kad nije hteo onda kad je trebalo, moraće sada kad to ne želi. Umesto poštovanja, dobiće podsmeh. Ne, ne pada mi napamet da diskriminišem ljude po bilo kom osnovu, pa ni po starosnoj dobi. Ali biologija je biologija, a starosna granica za odlazak u penziju je 65 godina i za to postoje jasni razlozi koje daju prirodne nauke, a pre svega medicina.
Iz života Dragana Džajića mnogo toga se može naučiti. Ali mnoge druge legende čije sam ime sa ushićenjem uzvikivao na severu, to nažalost ne razumeju, te ga podržavaju i govore kako je čovek koji se bliži osamdesetoj najbolje moguće rešenje. Ni oni ne razumeju da se utakmica igra do kraja i da se računa samo rezultat na kraju, makar i posle produžetaka.
Ne razumeju da uvek može da se pojavi nešto kao one davne junske večeri Ditel Miler i pokvari sve što si do tada uradio. Zar nije za sve bilo mnogo bolje da Dragana Džajića pamtimo kao jednog od najboljih svetskih fudbalera ili direktora velike Zvezde, svetskog šampiona, nego kao aboliranog sumnjivog tipa ili starca koji umesto da uživa sa unucima vodi raspali fudbalski savez?

Bratislav Marković, advokat

(www.bratislavmarkovic.com)