Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Kolumne

Živan Haravan

26. 01. 2023. 07:00 8

Beograd koga više nema

U jednom od svojih antologijskih aforizama pok. Brana Crnčević je 50 odsto pogodio u metu, a 50 odsto promašio. Taj aforizam glasi: "U komunizmu ćemo svi živeti u Beogradu". Dakle, očigledno je samo promašio društveni sistem.

Daleko pre ovog aforizma i njegove prognoze, odrastao sam u Kraljevu. Od prvog do četvrtog razreda osnovne škole svaki letnji školski raspust provodio sam kod majke u Beogradu koja je živela u njegovom epicentru, na uglu Skadarske ulice i ulice Braće Jugović u zgradi broj 23. Kako bi se bližio dan kada bi moja nana počela sa pakovanjem dva "kufera" (kofera), tako bi meni počela da raste "cena" među vršnjacima iz ulice. "Blago tebi! Ideš u Beograd!" govorili su, ne iz zavisti, već, čenjivo, ne skrivajući svoju žal što oni nisu na mom mestu. Moje početno uzbuđenje bilo je na vrhuncu kada bi se preko staničnog zvučnika začuo glas: "Brzi voz Skoplje-Priština-Beograd dolazi na drugi kolosek!"
Kada bi ogromna, crna parna lokomotiva, koja mi je ličila na moćnog konja Kraljevića Marka koji, zadihano frkćući, dovodi svoje vagone, nana je, uvek, u gužvi, uz nečiju pomoć, uspevala da ubaci u vagon ona dva kofera puna tegli zimnice i suvog mesa, za svoju ćerku, da bi smo se, potom, smestili na drvena sedišta-klupe u kupeu vagona druge klase.

Pošto bismo preživeli tunele, nagutavši se čađi parnjače na ugalj, u zavisnosti koliko je puta i koliko dugo "brzi" voz bio zaustavljan na crvenom signalu, za 7 do 8 sati noćne vožnje, ugledao bih osvetljeni Topčider, osvetljeni rakovički tramvaj... Svi putnici bi prešli na onu stranu vagona odakle bi se u daljini, na Dedinju, video Titov Beli Dvor!

Na železničkoj stanici Beograd čulo bi se sa svih strana: "Nosač! Nosač...! Bili su to Albanci sa teget kačketima i brojem na njima, istim, kao i na njihovim registrovanim kolicima, na dva točka, za prevoz prtljaga. Potom bismo, zajedno sa nosačem, krenuli uz Balkansku ulicu, a put nas je vodio pored palate Albanije koja mi se svojom visinom činila kao da se gubi negde nebu pod oblake. Bile su to 50-e godine prošlog veka.

Rano jutro, a ulaz u zgradu našeg odredišta bio je zaključan, pozvonili bismo nastojniku zgrade. Bio je to ljubazan, gospodski bračni par, starih Beograđana, koji su u dvorištu zgrade živeli u jednoj, skromnoj, kućici. Oni, obavešteni o našem dolasku, uveli bi nas u njihov stančić, nanu poslužili kafom, mene nezaboravnim sokom maline, a nana njih teglom ajvara. Ne znam čemu sam se više radovao: da li dolasku majke da nas "preuzme" ili otmenom liftu kojim ćemo na drugi sprat.

Prvo što bih uradio svakog jutra, svake godine bio je obilazak svih spratova uz stepenište. Na velikim dvokrilnim prozorima, između spratova, koji su "gledali" u dvorište zgrade bili su predivni stakleni vitraži. Čisti, sjajni, divnih boja, ni trunku oštećeni! Uživao sam u slikama pauna, pejzaža, raznog cveća... Čista umetnička dela! Neoštećena, negovana!

Ulice Beograda, od Slavije do Kalemegdana, Skaradska, Braće Jugovića..., bile su toliko čiste da sam imao utisak kako bi kugla sladoleda, ispala iz korneta, mogla komotno da se vrati u kornet i bez problema pojede! Nigde pikavca, papira, praznih kutija cigareta, a o izlučevinama u vidu šlajma, slina, pljuvačke, izgaženih žvaka slepljenih i uraslih u trotoare - ni govora! Na Kalemegdanu, Tašmajdanu..., na njihovim, negovanim, travnatim površinama ukrasenih cvećem, bile su pobodene male drvene table sa natpisom: "Ne gazi travu" namenjene, tada, retkim "kuferašima".

Nigde nadzidane zgrade, fasade lepša od lepše, nigde grafita, nigde pregrađenih balkona i terasa, nigde da vidite "Beograđanku" koja stolnjak, posle ručka, trese komšijama na glavu, nigde da vidite nekog ko puši cigaretu na prozoru ili terasi svog stana, a pikavce baca napolje, nigde da vidite nekog da svoje, kućno, đubre baca sa prozora svog stana, nigde u hodniku, pred vratima stanova, nečije papuče ili iznošene cipele... Dakle, sve ono što je, danas, u Beogradu - svakodnevica!

Ono za čim posebno žalim je beogradski govor-naglasak-akcenat. Na primer, umesto: narodni poslanik ili narodni poslanici danas se kaže: narodni poslaaaanik, odnosno, narodni poslaniiiiici. Ako tome dodamo "svako malo", "svašta nešto", "zaredom" i mnogo toga još što se zapatilo u "beogradskom" akcentu i novogovoru kojim nam se, danas, obraća velika većina poslanika javne reči, sa tugom mogu da konstatujem da je pravi, stari beogradski govor na izdisaju i da se javlja, tek, u tragovima.
Imao sam čast i sreću da, po mom konačnom dolasku u Beograd 1965. godine, upoznam predratnog Beograđanina, dosta starijeg od mene, trgovca u penziji pok. Gospodina Branka Dimitrijevića kome sam bio venčani kum u opštini Savski Venac. Nisam se ljutio na njega što je, u šali, umeo da me oslovi sa "kuferaš", jer, to je, već, bilo vreme (70-te godine prošlog veka) koje je pok. Branu Crnčevića inspirisalo za onaj aforizam sa početka ovog teksta.

Uz veliko i dužno poštovanje prema pravim i starim Beograđanima kojih je, danas, toliko malo u Beogradu da bi, poput američkih indijanaca, mogli da budu smešteni u neki rezervat kao turistička atrakcija, jedan sam od mnogih "kuferaša" koji su Beograd zavoleli, postujući ga i čuvajuci ga kao što se poštuje, čuva i voli svoj stan - svoje ognjište. Zato, ne osećam se odgovornim zbog sveopšteg, bolesnog stanja u kakvog su ga doveli i u kakvog ga nezadrživo dovode i pretvaraju moji, neprilagođeni "saplemenici" - "kuferaši" koji, iz dana u dan, pristižu u sve većem broju!No, poštovani "domoroci", stari Beograđani, složićemo se sigurno u jednom. Nebrojeno je "kuferaša" koji su, došavši u Beograd, proslavili ovaj grad i našu Srbiju svojim vrhunskim dostignućima u nauci, umetnosti, književnosti, sportu, inovativnosti... Pa, i sam autor onog aforizma pok. Brana Crnčević, vrsni knjizevnik, novinar, satiricar, aforisticar.., - bio je "kuferas".

A, biti stari, rođeni beograđanin i biti među mnogima koji su svojim umetničkim, naučnim, književnim, sportskim..., rezultatima proslaviti Srbiju i Beograd, e, to je, vec, bila Bogom data - privilegija.

Živan Haravan

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 8

ostavi komentar

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se
Pravila komentarisanja
Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici i kvalitetniji komentari.
Direktno.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni.
Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo. Komentari koji sadrže govor mržnje i psovke, takodje neće biti objavljeni.
Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije, već samo autora komentara.


Finalna runda

Zoran Živković [27.01.2023.]




Anketa

Da li je Novak Đoković najbolji teniser sveta svih vremena?

Rezultati

Video dana

Prljavi ples