O Srbiji i ljudskim pravima

Obračun sa političkim protivnicima je došao do tačke kada se deca članova stranaka izbacuju iz vrtića kao u Trsteniku i Žitorađi. Zakonom o radu radnici su pretvoreni u moderne robove koje privredni subjekti iznajmljuju na lizing i teraju ih da rade u nehumanim uslovima i da nose pelene kako ne bi izlazili na pauze. Socijalna prava se pre svega opredeljuju na osnovu stranačke pripadnosti. Nezavisni mediji se guše konstantnim ekonomskim pritiscima i radom regulatornih tela koja se ponašaju kao partijski komesari.

U takvom društvu svaka različitost se smatra manom, tolerancija ne postoji, vladavina prava je mrtvo slovo na papiru, a mišljenje je prihvatljivo samo ako je u skladu sa mišljenjem većine. U takvoj Srbiji žrtve su svi - od đaka, nastavnika, novinara, lekara i medicinskih sestara, preko pripadnika manjinskih grupa pa do poljoprivrednika i radnika... U takvoj Srbiji verbalno nasilje koje je svuda oko nas je evoluiralo u fizičko koje je prisutno u školama, sudnicama, državnim institucijama, elektronskim medijima, sportskim objektima i ulicama.

Dok se sve to dešava, vlast koja nas je dovela u ovakvo stanje nas ubeđuje da treba više da verujemo njima nego svojim očima. Umesto suočavanja sa problemom, nudi nam se koncept redukcije ljudskih prava koji se pakuje u nove zakonske okvire kao što je to slučaj sa predlogom novog zakona o policiji. Prihvatanjem tih i takvih kompromisa zapravo se relativizuje stanje u kome smo i stvaraju uslovi da se iz zarobljenog društva pretvorimo u totalitarnu naseobinu bez demokratije. U tom kontekstu važno je da se podsetimo stihovapesme Martina Nimelera:

Prvo su došli po komuniste, a ja se nisam pobunio, jer nisam bio komunista.
Zatim su došli po Jevreje, a ja se nisam pobunio, jer nisam bio Jevrejin.
Zatim su došli po sindikalce, a ja se nisam pobunio, jer nisam bio sindikalac.
Zatim su došli po katolike, a ja se nisam pobunio, jer sam bio protestant.
Zatim su došli po mene, ali tada više nikoga nije bilo da se pobuni.

Više nego ikada pre važno je da budemo na pravoj strani, važno je da se bunimo i borimo za ljudska prava uvek i na svakom mestu. Stranka slobode i pravde umesto pristajanja na ograničenja, predlogom Zakona roditelj-negovatelj, Zakona o alimentacionom fondu i Zakona o radu, nastoji da unapredi nivo prava i pokaže da briga za ljude i njihova prava jeste suština bavljenja politikom u Srbiji koja se smanjuje, jer ljudi iz nje odlaze, ne samo iz potrebe da više zarade, vec iz potrebe da žive u društvima koja su slobodnija i pravednija nego što je naše danas.

Branko Miljuš, član Predsedništva Stranke slobode i pravde