Sudbina tetkica i domara

Zato su se u subotu, 12. novembra, tačno u podne, okupili na Slaviji, da bi skrenuli pažnju na svoju nezavidnu situaciju. Jer, presuda Apelacionog suda je neumoljiva. Ako ne plate troškove u zakonskom roku, sledi akcija izvršitelja i plenidba imovine.

Potresno je bilo svedočenje jedne majke četvoro dece, koja je govorila na tom skupu. Objasnila je šta nju, ali i sve ostale njene sapatnike čeka.

Pisali su svima koji bi mogli da reše njihov problem i da ih spasu od nevolja. Niko nije odgovorio. Obratili su se i predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, ali, od 7. oktobra čekaju da ih udostoji odgovorom i pažnjom.

Predsednik za njih nije imao vremena. Prioritet su u njegovim radnim obavezama kosovske tablice.

Rok za izmirenje sudskih troškova se približava. Za ljude koje je država stavila na marginu opstanka, niko nema razumevanja. Premijerka Srbije je iskreno priznala da sa povećanim minimalcem, koji će se isplaćivati s početka iduće godine, ne bi mogla da preživi više od nekoliko dana.

Ministarstvo za socijalna pitanja se pravi mrtvo, kao da to nije njihov posao. Ni prosvetni ministar se nije oglasio.

O oštećenim i pobunjenim tetkicama i domarima i njihovom preživljavanju za sada niko ne brine.

U isto vreme, dok se siromašni radnici bore za opstanak, Vlada Srbije izglasala je rebalans budžeta, kojim se budžetski novac opredeljuje za, u ovom kriznom trenutku, neviđene luksuze i bahatost. Tako, naprimer, Srpska pravoslavna crkva treba da dobije 600 miliona dinara da bi, po ko zna koji put, okončala radove na završetku hrama Svetog Save.

Širom Srbije se grade fudbalski stadioni (Surčin, Leskovac, Loznica…).

Nedavno su naše odbojkašice, koje su inače profesionalni sportisti, za osvojenu zlatnu medalju na svetskom prvenstvu, nagrađene sa po 30.000 evra. Pre njih, nagrađivani su istom sumom svi naši svetski prvaci.

Naši sportisti su odavno privatni preduzetnici, koji su i kod nas i u svetu, gde mnogi članovi srpske reprezentacije rade, odlično nagrađeni. I svi su, s pravom se može reći, bogati! I to ne bi bio problem, da u Srbiji pola stanovništva ne spada u siromašne, a više od milion ispod granice siromaštva.

Usvojenim rebalansom budžeta predvijeno je niz investicija, koje, u ovom kriznom trenutku, nisu hitne, a mnoge od njih nisu ni neophodne.

Sve što aktuelna vlast radi poslednjih deset godina, uglavnom ide na štetu najsiromašnijih i najugroženijih građana. Ali, ovo sa pomoćnim osobljem u školama i drugim ustanovama, prevazišlo je svaku meru.

Niko od nadležnih ni u podsvesti nema da ti radnici postoje i rade za njihovu i našu decu (kako ironično zvuči predizborni slogan SNS „Za našu decu“).

Vlada je vrlo široke ruke za sve svoje želje i potrebe. A za najsiromašnije nema ni brige, ni razumevanja.

Dr Miroslav Todorović