Licemeru, voliš Ruse, a voliš "mercedes"...

Od mladosti pokušavam da prodrem u svest svojih sunarodnika i da razumem pojave u našem društvu, pa i fenomen ljubavi prema Risiji i Rusima, koji je ove godine posebno aktuelan zbog rata u Ukrajini. Vidiš, mi smo tog dana koji opisujem na početku teksta bili u Evropskoj uniji, ispijali kapućino, na aerodrom nas je odvezao taksista crnim "mercedesom", leteli smo avionom nemačke aviokompanije, po osobu koja voli Rusiju došao je nakon sletanja na beogradski aerodrom član porodice, pogađate mercedesom. Sarađujemo ili direktno radimo uglavnom za firme iz evropske unije, konzumiramo najviše njihove proizvode, gledamo njihove filmove, kopiramo njihovu kulturu (čime nisam uvek oduševljen), slušamo njihovu muziku. A oni koji žele da odu iz Srbije najčešće odlaze u Nemačku, Austriju ili Ameriku. Niko u Rusiju.Po povratku u Srbiju na društvenim mrežama dočekalo me nekoliko video snimaka na kojima predsednik Srbije na samitu evropskih lidera sedi sam u nekom holu i lista mobilni telefon, baš kao ja kad me Dare i Igor ispale i ne dođu na kafu. Kao što u tom momentu oko mene ljudi u kafiću opušteno razgovaraju, smeju se, šale, oko predsednika Srbije bilo je nekoliko grupa u kojima su stajali lideri zemalja Evropske unije. I zaista mi nije namera da ga branim, ali mislim da ovog puta nisu izbegavali njega. Ovog puta izbegavali su ne Aleksandra Vučića, već predsednika Srbije, zemlje koja deklaratorno želi u Evropsku uniju, ali tvrdoglavo ne želi da svoju politiku prilagodi politici iste te Unije. A poruka je apsolutno jasna, nema sedenja na dve stolice.

Da se razumemo, koliko god poštovao evropsku civilizaciju, te koliko god želeo da Srbiju vidim na zapadu a ne na istoku, daleko od toga da sam saglasan sa svim što i Evropa i Amerika od nas traže. Ne slažem se ja sa mnogim stvarima ni u zapadnoj kulturi, a posebno u zapadnoj politici. Ali kao što mom prijatelju koji voli Ruse niko ne brani da ih i dalje voli, isto tako ni mene ne pita niko šta se meni sviđa ili ne sviđa u politici prema Srbiji.
Politika je jedno, a ljubav drugo. Nisam ja oduševljen sa sankcijama bilo kome a posebno ne tako velikoj zemlji kakva je Rusija. Suviše smo ni slabašni, da bi zanemarili saradnju i sa mnogo manjim zemljama, a kamoli Rusijom. Ali u ovom momentu okolnosti su takve kakve su. A takve su, da smo mi okruženi zemljama evropske unije i da nemamo nikakvu šansu za saradnju sa Rusijom. Koliko god mi nije simpatična izjava Milanovića, da on ne želi da Hrvati budu korisne budale, ova izjava je potpuno logičan sled politike EU kojoj Hrvatska pripada. Naivno je bilo očekivati da će Hrvatska stati na stranu Srbije i raditi protiv sopstvenih interesa i politike unije kojoj pripada. O da, još kako shvatam da odluke evropskog parlamenta nisu fer. I da, još kako mi je jasno da zabranom uzvoza Ruske nafte Evropa ne kažnjava Rusiju, nego Srbiju. Sasvim logičan pritisak. I kao i mnogo puta do sada nije Vučić bio u pravu u svom obraćanju i kukanju da Hrvatska radi ono što nam radi od '41.

Ovog puta Hrvatska se ne rukovodi ni ljubavlju ni mržnjom, već sopstvenim interesima, što je u politici jedino logično. Svakako, nije logično da Hrvatska dozvoli transport ruske nafte preko svojih luka, ma da mislim da ovde njih niko nije pitao šta bi dozvolili a šta ne. Vučić dobro zna šta se od Srbije traži, tako da nema mesta kukanju. Još samo jednom delu građana Srbije nije jasno da su ljubav, mržnja, prijateljstvo, suprotni pojmovi od politike i političkog interesa. Niko nikom ne brani da nekog voli ili ne voli. Ubeđen sam da mi kroz istoriju ne bi našli mnogo razloga za racionalnost ljubavi prema Rusiji, ali to nije tema ovog teksta. Svi koji vole Rusiju neka shvate da krst kače na retrovizor "mercedesa", "bmv-a" ili "golfa", a ne "moskviča" ili "lade", možda im onda stvari budu jasnije.
I neka ljubav, ako je baš toliko strasno osećaju, usmere prema ruskoj kulturi, geografiji, sportu...

Što se politike tiče, Srbija mora gledati svoje interese, a to je nažalost uvođenje sankcija Rusiji, jer se to od nas traži. Ono što je pogubno, imam utisak da se samo Srbija ne rukovodi interesima u politici.

A nije vreme za avanturizam. Jer demografski podaci su neumoljivi.