Ljubodrag Stojadinović: Memoari Save Manojlovića

Sveže lice čiste biografije – tako je Savo predstavljen – možda je nagoveštavalo delotvoran pohod protiv zagađenja i trovanja Srbije: zemlje, vode i vazduha. Zagađenje je bilo, i još jeste, složeno i nedovoljno objašnjeno. Sve što ovde nije dobro a ugrožava život i zdravlje, nadilazi ekološku dramu. Ona je opšta i dolazi iz toksičnog sistema i društva nesklonog da se odupre sopstvenom brzom propadanju.

Zbog toga je ekološki bunt imao u sebi snagu koja je prepala vlast. Ne samo Beograd, čitava Srbija je razumela snažan povod kao dinamično putovanje ka suštinskom preobražaju u svim slojevima ranjenog društva. Tako se i krenulo. Protiv blokada saobraćajnica, režim je koristio batinaške grupe, ali tamo gde je odlučnost demonstranata bila potpuno jasna, grupe bi se razbežale.

Sve masovnija okupljanja naroda nagoveštavala su nemoć vlasti da kontroliše ishod otpora. Njegovi lideri su izašli pred vlast sa listom malih zahteva, a takvi uslovi su bili u potpunom neskladu sa zamahom pobune.

Manojlović je obećao, ne zna se sve kome, da će protesti odmah prestati, čim uslovi budu ispunjeni. Vlast je razumela kako je opasnije opirati se otporu, nego na brzinu doneti neke zakonske akte koji ih praktično ne obavezuju ni na šta. Kad je to obavljeno, Manojlović je proglasio pobedu i pozvao na slavlje povodom nje. Sa otporom je gotovo.

Ključne stvari su se, kao i obično, odvijale izvan scene. Vučić je pozvao Manojlovića. Ovaj nije prepoznao glas. Vučić je poslao poruku i pozvao ponovo. Manojlović je bio impresioniran. Obećao je da će protesti prestati odmah po ispunjavanju uslova, on se drži reči. Besa - besa.

Ovo su sažeti izvodi iz sećanja Save Manojlovića na poziv koji menja sve. O prekidu demonstracija dogovorio se sa čovekom protiv koga su one pokrenute. I to može da bude legitimno, ako je neformalni lider protesta video sve dobre strane beznačajnih ustupaka na veliku bunu. Niko od građana, koji su odjednom našli u sebi elan i videli snagu koja može da pomete vlast, nije morao da posluša Manojlovića, niti da slavi pobedu koje nema. Pobuna je još malo tinjala, ali je ipak zaustavljena i ugašena.

Svoju odanost datoj reči, Savo je obrazlagao poreklom i kosovskim ambijentom u kome je odrastao. Ambijentom „bese“, koja je bila kamen temeljac srpsko-albanske etike međusobne podnošljivosti. On je u decembru prošle godine dao reč svima, a Vučić se uhvatio za nju. Obećanje važi za vladara, kao i za sve druge.

Nije poznato ko je kakva saznanja dobio posle okončanja decembarske igre. Uglavnom, više nije bilo teme za otpor koja bi bila opšta i probudila melanholični svet u Srbiji. Nema znakova da su zakoni koje je isposlovao narod na čelu sa Savom, na bilo koji način usporili praktične ideje o iskopavanju litijuma, ili doveli do gašenja, ili bar bolje kontrole brojnih trovača po Srbiji. Dolaze zvuci sa visokih mesta da su „benefiti od litijuma neuporedivo veći od moguće štete“.

Izgleda da nema zakonskih prepreka da se taj posao nastavi, i pored drugačije odluke vlade. Ta odluka je u međuvremenu potpuno negirana.

Možda bi decembarska pobuna polako izašla iz kolektivnog pamćenja, da Savo onomad nije govorio o važnom, dotle nepoznatom detalju. Kad ga je pozvao Vučić a on mu jedva prepoznao glas pa bio fasciniran – suočen je sa predlogom koji bi možda označio kopernikanski obrt u njegovoj biografiji. Ideja je bila jednostavna: da se njih dvojica, vladar i buntovnik sretnu na zgodnom mestu pred kamerama, da se rukuju i tako pokažu da u konačnom smislu rade na zajedničkoj stvari: za dobro Srbije.

Savo je takvu pogodnost odbio, i možda spasao svoju dušu koju je đavo probao da kupi. Dobro je što je tako ispalo, no zašto nam Manojlović tek sada o tome govori? Sažeta i osvežena sećanja na najveći događaj u njegovom životu pokazuju da taj čovek ne može da bude odgovoran za neprirodno gašenje ekološkog ustanka i sputavanje erupcije građanske sile, koja je bila mnogo važnija od toga.

On je uradio sve što je umeo, iznenađen i uplašen uspehom, nemoćan da učini još nekoliko koraka.