Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Kolumne

Nenad Kulačin [ Izvor: Danas ]

31. 08. 2022. 06:00 7

Vučiću, gde je šećer?

U nedelji kada smo, konačno, posle skoro pet meseci dobili ime, pazite sada, polumandatarke iluzorno je pisati o nečemu drugom, ali upravo sam to odlučio. Biće prilike da o poluusmenoj i polupismenoj polumandatarki još puno toga pišemo na ovim stranicama u naredne dve godine, ali obećanje koje sam dao da ću pisati o godišnjem odmoru na Borskom jezeru konačno moram da ispunim.

Elem, nije ni prvi ni poslednji put da svoj godišnji odmor provedem u Boru, gradu bogatom rudama bakra i zlata, prirodnim lepotama i Kinezima. Prema nekim procenama, u Boru živi između pet i sedam hiljada Kineza koji su angažovani da rade u Ziđinu. Građani Bora su se nekako navikli na Kineze, ali za sada nema nekog velikog druženja među običnim svetom, izuzev kada je reč o poslovnim izlascima.

Kupovinom RTB Bor Kinezi su postali vlasnici i hotela sa četiri zvezdice na Borskom jezeru, nebrušenom biseru srpskog turizma. Često i za Jezero kažu - Naše Jezero! Ovo jezero je čak "opevao" i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je jednog leta rekao da će letovati nekoliko dana u tom hotelu.

Poput mnogih stvari koje je rekao i obećao, naravno da se nije pojavio na Jezeru. Ziđin je tek 6. avgusta, na Dan rudara, ponovo otvorio hotel i učinio ga dostupnim turistima. Do tada su hotel, za svoje potrebe, koristili predstavnici kineskog menadžmenta.

Bor se, međutim, nije promenio mnogo. Kakvog sam ga ostavio 1989. godine, kada sam otišao iz grada bakra, takav je i sada. Nijedna nova zgrada nije sagrađena za sve ove godine. Sve se glasnije priča o tome da će Kinezi da izgrade nove zgrade, kako za svoje radnike, tako i za ostalo građanstvo.

Kako nije dirnut grad, na sreću nije dirnuto ni Jezero. A ono je savršeno. Voda nikada čistija i toplija, a na nekoliko uređenih plaža ljudi nikada manje. U nekom svom fazonu dali smo imena za dve, meni omiljene, plaže. Prva je, ona glavna i najveća, a nazvali smo je Royal Oak Sunrise Beach, jer na toj plaži se sunce prvo pojavi.

Druga je Royal Oak Sunset Beach, jer je mesto gde sunce poslednje zalazi. Obe su betonske i prebogate kraljevskim hrastovima. Jezero je veliko, ali ima samo jednu prodavnicu i to u kamp naselju, jednu kafanu na Glavnoj plaži, onoj Sunrise, i jedan kafić na Omladinskoj plaži, koja je peščana.

Smeštaj, van hotela, može da se nađe u privatnoj režiji, cena je uglavnom deset evra po krevetu. Nema svako tu sreću da mu majka ili neka druga familija živi u Boru, pa da ga odmor gotovo i ne košta ništa, poput mene, tako da sam maksimalno zloupotrebio gostoprimstvo moje majke Ratiborke, poznatije kao Boba.

Majka k'o majka, naravno da će da učini sve da se osećaš što prijatnije, ali moja Boba je moj odmor učinila još lepšim i kvalitetnijim, jer me je u nekoliko navrata vraćala u detinjstvo. To se najviše osećalo u pripremanju šnenokli, koha i sutlijaša. Svega onoga što smo kao deca voleli da jedemo.

To, naravno, ima svoju cenu. Nisam Bobu navikao da gledam kao politički aktivnu, ali kada god se predsednik Srbije Aleksandar Vučić pojavio na malim ekranima, moja majka ga je, pred unezverenim unucima, tako sočno opsovala da su nam pošteno bridele uši. Čini mi se da bi i moj saborac i brat po peru Marko Vidojković zavideo mama Bobi na kvalitetu izrečenih psovki. Svaka od njih se, međutim, završavala sa jednim pitanjem - Vučiću, gde je šećer?

Nisam hteo da se mnogo opterećujem likom i delom našeg uvaženog predsednika, ali Boba je istrošila pozamašne rezerve šećera tokom našeg boravka kod nje da smo ga ko sumanuti tražili po Boru i Zaječaru. I znate šta, u pravu je bila mama Boba. Nigde nismo našli ni zrno šećera.

Čak i u Pirotu, gde smo se našli kada smo išli da posetimo školskog druga koji se zamonašio u manastiru Sukovo, nije ga bilo. Da ne govorimo o Svrljigu, gde smo u Kamiondžiji uživali u metarskim roštiljskim čarolijama. Ekonomski tigar nema šećera. To se osetilo i u činjenici da je mama Boba svojoj snaji poslala svega dve tegle pekmeza od kajsija.

Poenta je da je Srbija prelepa i prebogata prirodnim lepotama. Mogućnosti za odmor su prevelike i samo zahvaljujući tome što je Vučić na svoj pogrešan način reklamira - neiskorišćene.

Upoznajte i volite svoju Srbiju, jer ćete tako dobiti neopisivu potrebu da se izborite za njenu slobodu i demokratiju. Znaćete šta je na tacni i šta ovi monstrumi na vlasti mogu još da upropaste. A ako vas nanese put u Bor, javite se majka Bobi, šnenokle vam ne ginu, i to bez vaučera. Naći će ona šećer.

Nenad Kulačin

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 7

ostavi komentar

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se


Čekajući novu Vladu

Zoran Živković [03.10.2022.]




Anketa

Poskupljenje čega vam je najteže palo?

Rezultati

Video dana

Žmurke