Ćuti!

Može i gore.

Ćuti, barem smo zdravo.

Ćuti, imaš posao.

Ćuti, pogledaj onog jadnika, kako je samo njemu.

Ćuti i tapši, kada pričaju kako ti nikada nije bilo bolje, stegni "crvenu" u džepu i zagrizi sendvič, lakše je ćutati ustima punim jeftinog parizera.

Ćuti pred lažima, prevarama i pljačkom.

Ćuti na ucene, uvrede i nepotizam.

Ćuti zbog dece, još uvek su mala, moraš, u pitanju je njihova budućnost.

Ćuti kad odrastu i kada počnu da te preziru zato što si ćutao.

Ćuti na aerodromu, dok ih zauvek ispraćaš, ćuti,
plači i slušaj kako za tebe govore - pogledaj onog jadnika, kako je samo njemu.

Ćuti da ne postaneš nem, poput ribe i Vladimira, čoveka bez prezimena.

Ćuti na majku sa naplatne rampe, ćerku sa pešačkog prelaza, na tetku iz Kanade, Olivera sa Kosova.

Ćuti kada te iz Niša dovedu na stranački miting u Beograd.

A ne, tu ne ćuti, tu viči, iz sveg glasa - ŽIVEO PREDSEDNIK!

Ćuti, jer si statista, u raljama sopstvenog života, ćuti i čekaj dok se ne vrati tetka iz Bosanske Krupe, a ona ne čuje da je zoveš...

Ne čuje.

Jer ćutiš!