Ljubodrag Stojadinović: Lukašenko zove

On voli, ili čak mora da bude u svađi sa svima oko sebe, izvan i unutar zemlje, sa samim sobom naročito. Takvi ga sukobi drže na granici postojanja i nestajanja, iz njegove su naravi proizvedeni orlići, jovanovi, đukanovići, nastali kao posledica brižljive autokratske selekcije jurišnika na svako drugačije mišljenje.

Među njima će ukroćena i namirena opozicija nastaviti da se bori za povratak parlamentarne demokratije sredstvima koja su je u Srbiji uništila. Priznajući tako uspostavljanje apsolutizma i sopstvenu nemoć da mu se suprotstavi sredstvima koje nosioci takvog oblika vladavine mogu da pojme.

U proizvodnji ambijenta večite krize, navodno je pre nekoliko dana izbegnut veliki sukob na severu Kosova. Pre kritične noći u kojoj bi bile zamenjene registarske tablice, sa vrhovnog mesta je najavljivan pogrom i pogromaški odgovor na njega. Pakao za Srbe, ali i za one koji spremaju pakao.

Paramedijske stvari (Pink) su čak obavestile svoj deo javnosti da je sukob počeo, i da se ne zna kako će se rasplamsavati. Voluminozni voditelj, uveren da postaje deo istorije jer njegova kuća konačno objavljuje tačnu vest, delio je sa svojim gostima uzbuđenje pred obračunom u kome će pobediti najveći srpski junak modernog doba.

Ruski Telegram i pridruženi agenti podbadanja, javljali su o spremnosti srpskih trupa da umarširaju na Kosovo. Čak i da je deo jedinica ušao. Licitiralo se sa brojem ranjenih, govorilo se o mogućim žrtvama i pravcima razvoja krize. Šta smera NATO?

Bila je to simulacija onoga što se činilo neizbežnim, ali od kočoperenja se nije išlo dalje. Kfor je navodno bio spreman da sprečava i smiruje ozbiljne okršaje. Ista stvar sa tablicama je odložena za mesec dana.

Svađa sa Hrvatskom se odvija na nekoliko nivoa. U toku je „stigmatizacija“ Vučića u tamošnjim medijima, a to znači i Srbije, te dve kategorije se u ovdašnjim osvrtima „na ustašku mržnju“ ne odvajaju. Nego se ujednačuju po merenju najviših nacionalnih vrednosti.

Naprednjački upravnik Novog Sada, želeći da trči uporedo sa glavnim atom, svoj „odgovor njima“ je obogatio pozivom na turistički bojkot. Šta će Srbi uopšte u Dalmaciji i Istri, postavio je skoro identično patriotsko pitanje kao vladar Babiću pre par godina. Šta ima jedan Babić da traži na Brionima? Može da mu bude dobro i u Sopotu, ima da ide tamo. U Sopot brajko!

Vučević Miloš nije predlagao Sopot kao bolje rešenje od Istre, samo je svoj glupi ispad obrazložio kao stvar lošeg turističkog izbora. On je svoje izabrao, a onaj koji je izabrao njega ne voli ni more ni odmore, niti bilo koga, niti bilo šta.

U najavama teških meseci koji slede čim zahladi, od Srbije se sve otvorenije traži da se opredeli. Jednostavno, da nađe sebi saveznike.

Zanimljiv, skoro ultimativni poziv je stigao od Aleksandra Lukašenka od Belorusije. On je pozvao Srbiju (Vučića) da se u novim međunarodnim okolnostima potpuno svrsta uz Rusiju i Belorusiju. On je poručio Srbiji u ponedeljak da „neće moći da sedi na više stolica“, to Srbiji neće biti dozvoljeno, nije prirodno.

Ako dakle Srbija izabere Rusiju i Belorusiju za prijatelje, kaže Lukašenko, drugih prijateljstava ne može biti.

Poziv Srbiji da se konačno skrasi je prvi put jasan i nedvosmislen, i upućen preko najodanijeg Putinovog saveznika. Uz upozorenje da „Srbija mora da izabere“.

Srbija može da izabere da ne izabere nikoga i ništa što se još nudi. Usamljenost i vrdanje mogu donekle da budu ugodni. Lukašenko je uočio da Vučić prirodno pripada tamo, režimima koji su okoreli u totalitarnoj tehnologiji vlasti, bez demokratske alternative.

Poziv Lukašenka bi mogao da bude zavodljiv za srpskog vlastodršca. Medveđi zagrljaj za Vučića bio bi prirodni brlog. Šta bi nam nedostajalo u potpunoj izolaciji i sanitarnom kordonu posle takvog sudbinskog izbora?

Ništa. Bio bi to samo jedan običan dan u radikalskoj distopiji.