Kenan, Bećković, Đilas...

Ove dve rečenice izgovorio je Gorbačov na jednom prijemu u Vašingtonu na račun Džordža Kenana, čoveka čija je „strategija obuzdavanja“ sprečila militarizaciju i direktan konflikt tokom godina hladnog rata. Neodstatak doktrine zasnovane na razumevanju, potpuno ignorisanje upozorenja o opasnosti koje može izazvati širenje NATO i nespremnost na kreiranje saveza sa Rusijom stvorili su idealan mizanscen za globalnu tragediju od koje svako normalan strepi već pet meseci.

Kenan je još devedesetih predvideo da bi ako NATO ne pronađe atraktivan i adekvatan model saradnje sa Rusijom moglo doći do jačanja „nacionalističke, antizapadne tendencije“ u ruskom mišljenju. I bio je u pravu. Ukrajina je žrtva druge škole mišljenja i brutalne vojne sile koja uništava jednu državu i ubija ljude. O svemu ovome ali i o ulozi jednog od najvećih američkih spoljnopolitičkih znalaca i mislilaca u odbrani SFRJ-a Dragan Bisenić je napisao knjigu – „Gospodin X – Kenan u Beogradu“.

Bez sumnje reč je o vrednom naučnom delu koje godine ubrzanog ekonomskog razvoja Jugoslavije i njenog približavanja zapadu ali i tragičan raspad jedne velike zemlje osvetljavaju iz potpuno novog ugla. Nemam nameru da vam na bilo koji način kvarim ugođaj čitanja već me čitanje podstaklo da postavim pitanje - ima li Srbija u godinama raspleta prijatelja kalibra Kenana u međunarodnoj areni? I zašto ne? Več čujemo horski odgovor - nema jer je vreme tih velikih igrača prošlo. Ne ulazeći u dublju analizu uzroka i posledica birokratizacije diplomatije, ovakav odgovor u vremenu današnjem povod je samo za strah od sutrašnjice. Još veći strah proizvodi svest o tome da je prijatelja tj saveznika teško pronaći ako ni sami ne znate gde ste pošli.

Ne čudi takvo stanje, posebno ako znamo da je dijalog u Srbiji zabranjena i zaboravljena forma gotovo već deset godina. Ko ne veruje neka pokuša da nađe neku političku emisiju na javnom servisu u proteklih devedeset dana. Srbija je pretvorena u dva opasno podeljena balona u okviru kojih ne postoji prostor za razgovor i razumevanja. Između ta dva balona postoji samo mržnja. U tom kontekstu, u ove vrele dane mogu vam preporučiti još jednu knjigu – „Milovan Đilas, Raspad i rat, dnevnik 1989-1995“ koju je priredio Aleksa Đilas.

Još jedno svedočanstvo o prokletstvu političkih elita Srbije koje motivisane golim opstankom na vlasti, nepogrešivo, u kritičkim trenucima biraju naciju ispred demokratije. Kratke dnevničke beleške revolucionara i disidenta vraćaju nas u jednu drugo političku dinamiku u okviru koje su se protagonisti dve knjige o kojima pišem dodirnuli u realnom životu.

I opet neću da „spojlujem“ ali moram da ukažem da kontinuirano insistiranje na dijalogu neistomišljenika autora dnevnika ne može biti slučajno. Vrednost ne samo knjige, već i čitave brilijantne misli Milovana Đilasa zapravo počiva na potrebi stalnog dijaloga. U skladu sa tim kroz kratke dnevničke beleške čitaoc upoznaje suštinske i vrednosne razlike u razmišljanju Dobrice Ćosića i Milovana Đilasa ali i neskrivenu međusobnu privrženost Milovana Đilasa i Matije Bećkovića bez obzira na ideološke i brojne druge razlike.

I sada bih mogao da svima koji su oduševljeni konceptom suvereniteta iz prošlog veka koji je u uslovima integracija dobio druge dimenzije, baš kao i fanovima zamrznutih sukoba dok se ne promene okolnosti ali i onima koji „ne vide razlog za razgovor“ jer se ništa ne može dogovoriti preporučim da čitaju spomenuta dela. Mogao bih ali bi to bilo pretenciozno sa moje strane.

Zato ću samo citirati rečenicu kojom Henri Kisindžer završava knjigu „Diplomatija“ – „Putevi ne postoje, oni se stvaraju hodanjem“.

Branko Miljuš, član predsedništva Stranke slobode i pravde