Medalja za hrabrost u zamenu za porodični sladoled

Šta si pazario, pitam ga? E, kupio sam dve medalje za hrabrost (namerno neću spomenuti ime velike sile iz koje potiču). Ok, koliko košta ove nedelje hrabrost, pitam. Kaže, medalja je petsto kinti. E, jebiga, rekoh. Neko je položio život, da bi se njegova medalja prodavala za vrednost kutije porodičnog sladoleda.

Reci mi samo da su u ponudi i albanske spomenice, pitam rezignirano. A ima i to, samo to je skuplje, oko 35 evra, dotukao me moj prijatelj.

Da sam se rodio 80 godina ranije, te da sam četeres prve imao godina kao danas, verovatno bih bio nedićevac. Ne zato što bi bilo kada mogao da gajim simpatije prema fašizmu, bože sačuvaj, već verovatno iz istih razloga iz kojih je đeneral Nedić pristao da bude predsednik vlade u porobljenoj Srbiji.

Samo 27 godina ranije na Srbiju se obrušila velika carevina, a srpski narod je pretrpeo golgotu kakvu nijedan narod u istoriji čovečanstva nije pretrpeo. Svestan sam da Apis nije sam mogao da organizuje Principa i grupu klinaca da ubije prestolonaslednika u Sarajevu, jasno je da su iza toga stajale težnje velikih sila da rasture austrougarsko carstvo. Cenu ove avanture skupo je platio srpski narod.

Nediću nakon tragedije na Savi u kojoj mu se udavila ćerka mezimica, a potom eksplozije u Smederevu u kojoj je uništen voz u kome su se na nesreću našli njegov sin, trudna snaja i unuka od samo pet godina, definitivno nije bilo do života. Ali, Hitler je besan zbog demonstracija 27. marta i nije mu dovoljno što je za dvadesetak dana porobio Srbiju.

Demonstracije koje su definitivno organizovale britanska obaveštajna služba u saradnji sa Mustafom Golubićem, agentom kominterne, jer je i britancima i Staljinu odgovaralo otvaranje novog fronta, izazvale su raskid trojnog pakta, čijim je potpisivanjem knez Pavle hteo da bar jedna svestska oluja prođe bez slabašne Srbije. Naivan srpski narod naseo je na igru tajnih službi moćnih sila. Cena je bila previsoka.

Samo u Srbiji Nemci su uveli monstruozno pravilo sto za jednog. I to baš u srcu Šumadije. Nedić je dakle upoznat sa planom po kome Srbija više neće postojati na karti sveta, a zbog porodičnih tragedija potpuno ravnodušan prema svom ličnom životu, u datim okolnostima pokušao je da spreči nastanak veće štete, ili da spasi što se spasiti može.

Dobar deo Srbije međutim živi u mitovima i veruje u nebesku pravdu. Majku Rusiju, oca, po potrebi, Staljina, Putina... Otac je promenljiv, u zavisnosti od istorijske epohe.

A vidiš, ja sam uveren da u politici ne postoji reč ljubav. Ne postoje još neke reči, recimo majka ili majčica, otac, vekovno prijateljstvo.

Istini za volju, vekovno prijateljstvo i pravda su reči koje se po potrebi upotrebljavaju, ali su veoma rastegljivi pojmovi.

Daleko od toga da mi je simpatična zapadna hegemonija i "momci loši, koji su ubili dete na noši". Mnoge stvari im ne mogu i neću zaboraviti. Ali, sama činjenica da jedan od najviših ruskih zvaničnika nije imao kuda da doleti da bi posetio Srbiju, trebalo bi da nam govori mnogo toga.

Nisam ja ni naivan ni glup. Rusija je suviše velika sila da bi joj se tek tako okrenula leđa. Ali, vreme je za mudre i hrabre poteze. Poteze koji neće štititi sam politički vrh i njihovo okruženje, već jedan mali narod, kome ako se ne donesu mudre odluke nakon pola veka preti biološko istrebljenje zbog negativne stope prirodnog priraštaja i migracija. Ali migracija prema zapadnim metropolama, a ne Moskvi i majčici Rusiji.

Sto godina su se kola lomila na leđima ovog nesrećnog naroda zaljubljenog u mitove i svoju slavnu istoriju.

Jer, isti taj narod hrli ka zapadu, a da bi tamo stigao, spreman je da medalje svojih pradedova, vojnika iz armija slavnog Mišića, Stepe i ostalih trampi za autobusku kartu u jednom smeru do Minhena, Beča, ili neke druge zapadnoevropske metropole.

Zajebite me sa dogodine u Prizrenu. Jer svake godine samo se nastavlja rasipanje po belom svetu.

Bratislav Marković, advokat

(www.bratislavmarkovic.com)