Sveta krava EU

Usmerenje kreće u puzajuću implementaciju od 2000. kada je potpisan „Okvirni sporazum EU sa SRJ“ kojim je omogućena realizacija pomoći EU političkim i ekonomskim reformama, a odmah potom na „Zagrebačom samitu“ SRJ je uključena u Proces stabilizacije i pridruživanja, odlukom o početku rada Zajedničke konsultativne grupe koju su činili predstavnici Komisije EU i vlasti SRJ.

Aprila 2013. Ivica Dačić je na podstrekavanje Aleksandra Vučića potpisao izdajnički „Briselski sporazum“, na šta je EU pozitivno reagovala tako što je par dana kasnije Savet ministara spoljnih poslova zemalja članica EU jednoglasno preporučio Evropskom savetu da pregovori sa Srbijom otpočnu najkasnije do januara 2014. te da Evropska komisija izradi pregovarački okvir i počne sa analitičkim pregledom usklađenosti srpskog zakonodavstava za zakonodavstvom EU. Ukinut je i vizni režim.

Potom je „usklađenost“ pretočena u 34. poglavlja, kome je dodato i posebno 35. poglavlje, a svodi se na to da Srbija priznanjem potvrdi „nezavisnost Kosove“. Za ovih desetak godina „usklađivanja“, privremeno su zatvorena poglavlja 25. i 26. (nauka i istraživanje i obrazovanje i kultura), a sve ostalo ostalo je otvoreno, što će reći neusklađeno i neizvršeno. Matematički iskazano, Srbiji je bilo potrebno skoro pet godina da privremeno zatvori jedno poglavlje. Logički, to je preostalih 33 x 5 = 165 godina, pod uslovom da u tom periodu priznamo „Kosovo*“ i pod uslovom da privremeno bude prevedeno u stalno. Obzirom na očiti nonsens, EU je odlučila da skrati, pa je usvojena nova metodologija vođenja pretpristupnih pregovora, čime je 35 pregovaračkih poglavlja grupisano u 6 klastera. Dakle, 165. je svedeno na teoretskih 30. godina. Perspektivno, zar ne?

Srbija neće ući u EU, osim ako eventualno ne postane deo npr. Velike Mađarske, ili možda Velike Hrvatske. Neće ući ni zato što za 30. godina pitanje je da li će EU postojati? Neće ući ni zato što neće priznati „Kosovo*“, a ni zato što će joj Hrvatska zahtevati „čistu“ granicu na Dunavu kod Apatina, možda čak i ratne reparacije i ko zna šta još, jer nerešenih bilateralnih pitanja ima gomila.

Aleksandar Vučić uporno u prvi plan ističe svoje „neverovatne“ državničke uspehe u koje spada i „Srbija je slobodna i nezavisna zemlja, koja sama donosi svoje odluke. Moja politika je da ne slušamo druge, i to je simbol političke nezavisnosti“. Koliko smo „slobodni, nezavisni i ne slušamo druge“ upravo je isplivalo ovih dana, kada smo pod „neverovatnim pritiscima“ osudili Rusiju na Savetu bezbednosti UN, a potom i izbacili je iz UNHCR-a. Pre toga smo se pridružili svim sankcijama koje je EU uvela Belorusiji.

Postavlja se pitanje zašto je „evropsko“ opredeljenje Srbije postala žvaka za seljaka? Pa zato što elite iz toga muzu grdne profite. Predpristupni fondovi EU su glavna krava muzara domaće mafije i njihovih visoko korumpiranih EU partnera. Tale se po sistemu ja tebi-ti meni, a raji šta ostane. Jedna nezavisna ekspertska analiza stepena efikasnosti uloženih EU donacija i finansijske podrške, pokazala bi da je realni benefit bio na nivou 30%, od uloženog. Možda i manje. Ostalo je pokradeno.

Srpski put u EU je oružje neprijatelja koji pod maskom „pomoći“ slamaju sve postulate našeg sistema tradicionalnih i istorijskih vrednosti, kulture, vaspitanja i obrazovanja, uključujući i pravoslavlje, kao temelj srpske državnosti. Cilj je resetovati nas mentalno i duhovno i pretopiti sve u zapadni kalup neoliberalnog kapitalizma, perverzije, nenormalnog i nehumanog. Nekolicina strvina već je uzjahala narod kome teledirigovani mediji sistemski i sistematski ispiraju mozak i zakopčavaju košulju na leđa.
Zato se domaći izvođači radova kunu u svetu kravu EU, a Putin kreće u „denacifikaciju“.

Prof. Davor Kalajžić