Zlatno doba

A istina je da se danas ovde sjajno živi samo od politike, kocke i kriminala, i ako neko misli da je zlatno doba to što su ulice pune preskupih automobila koje voze likovi koji imaju čelo od dva prsta, uopšte nemaju vrat, istetovirani su i iscrtani ko stripovi i bog sveti zna čime se uopšte bave, možda taj neko i nije baš u pravu.

Zbog ovakvih priča osetio sam potrebu da bar malo dočaram ta predivna vremena, to uistinu zlatno doba 70-tih i 80-tih u Jugoslaviji kad možda nije bilo takvih luksuznih automobila od po par stotina hiljada dolara po ulicama kao pleve, nije bilo pojedinaca koji su pili vina od po par hiljada evra ko što savremeni „velikaši“ i „velmože“ rade, ali je zato ogroman deo naroda živeo, u odnosu na ovo kako se živi danas, doslovce - bajkovito dobro.

Da bih govorio o tome kakva su to vremena bila, citiraću prvo reči sjajnog Đorđa Kadijevića u jednom intervjuu koji je nedavno dao: da nikad u svojoj istoriji, južni Sloveni nisu imali toliko visok civilizacijski uzlet kao za vreme Jugoslavije 70-tih i 80-tih, a Kadijević je, to se zna, bio čak i protivnik komunista. Ne samo da je radnička klasa tih decenija radila u privrednim gigantima za dobre plate, i to verovali ili ne bez pelena jer su mogli kao ljudi na pauzu, već je radnička klasa mogla i na letovanja i zimovanja. Putovalo se svuda. Lično sam obišao tih godina pola Evrope, ali kretalo se od šopinga.

Svi su išli pre svega u Trst. Kupovale su se farmerke Levis kod Mešinovića, kupovale su se italijanske cipele, a bogami i sva ostala firmirana garderoba. Gotovo svako je mogao sebi da priušti da se lepo obuče tih godina. Ali još jednu bitnu svar učili su „Jugovići“ tih zlatnih godina: učili su se malim zadovoljstvima civilizovanog sveta koja urbanog čoveka razlikuju od marve na dve noge. Pogađate: govorim o ritualu ispijanja kafa, kafelata i kapućina po kafeterijama grada Trsta! Sećam se kad je jedan moj poznanik svetski čovek doviknuo nedavno nekome: „šta da ti radim dečko kad nisi bio u Trstu i pio espreso kad je trebalo“.

Jer nedostatak tih manira koji su se sticali „kad“ i „gde“ je trebalo, vidi se na čoveku odmah. Žao mi je ljudi koji u takvim ritualima vide tek „umrljavanje u penu od kapućina“. Obično im je takvo odsustvo smisla za urbano življenje ispisano preko cele njihove pojave, i izbija iz svakog njihovog gesta, pa makar vinsku času držali „nobles“ za dance dok je ispijaju. A onda, oni koji su imali druge sklonosti i interesovanja, obilazili su kulturne centre. Ljudi su masovno putovali po evropskim metropolama. Ja sam Pariz naučio napamet. Zatim sam se početkom osamdesetih nastanio u Beogradu koji je bio biser među svetskim metropolama u to vreme.

U Beogradu, osim školovanja na likovnoj akademiji bilo je tu za mene i odlazaka u biblioteke, u Kinoteku, u Muzej Savremene, na FEST. Na FEST su dolazili superstarovi svetskog filma. Od Felinija do Kopole i svih ostalih. Neko poput Stivena Sigala bio bi uvreda za ondašnji FEST, ondašnju filmsku publiku a i za onakav državni vrh. Državni vrh i gradonačelnik Beograda Aleksandar Bakočević su tih godina dočekali s pompom i Majls Dejvisa glavom i bradom, i to dva puta tih osamdesetih. Gledao sam oba koncerta.

Na televiziji se u to vreme, umesto treš programa za idiote kao danas, na TV gledala recimo emisija Kino Oko, gde su umni ljudi govorili o značajnim delima kinematografije. Ljudi nisu mogli u prajm tajmu da gledaju seks uživo ili bacanja u nesvest žena džiu - džicu zahvatima, i žali bože one koji misle da je bolje gledati te bljuvotine od emisija od programa ondašnje JRT. Sve je tih zlatnih godina bilo tako osmišljeno da pospeši intelektualni nivo stanovništva a i sam sam tada postajao nešto što bi se moglo nazvati intelektualcem.

Ali tu je bilo i mnogo izlazaka, zabave i radosti. A to je u mom slučaju značilo: klub Akademija, a bogami i klub Zvezda prekoputa. Na Akademiji osim što su svaki čas svirali Disciplina Kičme i Partibrejkersi, svirali čak i Pixies i to je bilo mesto koje je čak bilo obeleženo kao vrhunsko u svetskim razmerama i pominjano u svetskim publikacijama kao nešto što mora da se vidi.

A kad se završi sezona učenja i dođu raspusti, e onda se išlo na zimovanja i letovanja.

Iako sam na Kop išao pre nego što se izgradio takozvani „ravni Kopaonik“ i to u planinarski dom Rendara, gde smo noću slušali vukove kako zavijaju, ubrzo smo krenuli da idemo na zimovanje na ravni Kopaonik. Pošto smo izučili Kop, pročulo se i da je dobro skijanje u Austriji pa je krenulo masovno zimovanje naših ljudi i tamo. Moja familija je još jedne godine zimovala i u Italiji i tamo sam prvi put bio u hotelu koji ima bazen, pa smo se ja i moj brat od tetke posle skijanja još i brčkali u toplom bazenu do kasno u noć.

A tek letovanja! Naši ljudi su masovno letovali prvo u Hrvatskoj i u Crnoj Gori, a onda smo otkrili Grčku i a naročito Tasos. A najlepše od svega je bilo to da kad krenemo na Tasos obavezno svratimo jednu noć u Solun na večeru i na sladoled na Aristotelov trg. Kad idemo na Jadransko more, onda obično svratimo negde usput na jagnjetinu. Jednom smo krenuli na Lastovo, presedali na Korčuli, pa smo i tu večerali divnu ribu u nekoj maloj konobi što je bilo nezaboravno. Na Lastovu te godine bio je Bora Čorba, Slobodan Selenić, Dušan Kovačević, pa čak i Cane iz Partibrejkersa sa kojim sam se pozdravio jer smo se poznavali iz viđenja sa Akademije. Ljudi su bili sretni, rasterećeni, družili su se.

Sve je tih osamdesetih i pre toga sedamdesetih mirisalo na divnu budućnost i perspektive. Život je bio veličanstven. Koliko sam se samo ljuto varao da je to istinsko zlatno doba nešto što je zagarantovano i nisam ni slutio što nas sve čeka. A čekalo nas je to da su na vlast pre trideset godina u Srbiji došli prvo Slobodan i njegov SPS devedesetih. Zatim ljudi koji su prokockali ideale i nadu 5. oktobra. A onda posle njih i ljudi koje je otac tih zlatnih 70-tih i 80-tih godina vodio u takozvani paradajz turizam na more kad su svi bili gospoda za toliko da na letovanje ne nose paradajz i krastavce da bi uštedeli.

Došli su na vlast ljudi koje su roditelji terali da tokom puta na more piju vodu iz prljavih potoka i da jedu pokvarene paštete. Došli su na vlast ljudi kojima ništa ne znače galerije i muzeji i grupa Pixies iz Njujorka, niti im znači nešto da popiju kafu u kafeu i gledaju lep svet. Došli su na vlast u Srbiji ljudi koji kada pričaju o sebi ne govore o tome šta su čitali, ili koji su film gledali, ili muziku slušali, nego isključivo govore samo o tome šta vole da jedu - kao da su iz gladi izašli.

A na kraju i iskreno da vam kažem i sledeće: doći će do promene uprkos svemu i posle svega. Ako ni zbog čega drugog, a ono zato što sve ima svoj kraj. Pa kad je svoj kraj (nažalost) imala čak i ona nezaboravna sretna era stare Juge 70-tih i 80-tih kad smo svi živeli kao kraljevi, svakako će do svog kraja doći i ovaj pakao u kome smo se našli i u kome svi manje više živimo ko zadnja beda, a koji hoće da nam uvale kao nekakvo „zlatno doba“ u nadi da smo svi potpuno retardirali uz njihov Pink, Farmu, Zadrugu i ostalu propagandnu mašineriju za zaglupljivanje.

A nismo.

Jovan Marinković, akademski slikar