Piše Goran Kaluđerović: Jedinstvo u besmislu

Može li se ono objasniti samo i jedino svakodnevnim nepočinstvima svite oko srpskog upravnika i bulažnjenjem njegovih telala, gde njihovo iživljavanje kod razložnih ljudi budi pomenuta osećanja gore navedena? Delimično može, ali za pomenuta osećanja koja su proizvod tako obesmišljene stvarnosti obrazloženje se treba tražiti i u onoj sprezi koja postoji između upravnika i njegove kaste s jedne strane i podanika s druge strane, gde podanici tako ustrojen društveni i politički sistem smatraju „prirodnim“.

Za zarobljeni um ne postoji vreme, parafraza je mišljenja jednog palestinskog pisca, koja, u našoj intepretaciji znači, da će neslobodan čovek izražavati jednaku pokornost sadašnjem upravniku Srbije kao što je ranije izražavao pokornost drugim autoritarnim vlastodršcima, a svi oni su nemilosrdno urušavali sve one civilizacijske vrednosti koje obezbeđuju postojanost jedne zajednice.

U Srbiji su to u novijoj političkoj istoriji bili svakako Slobodan Milošević i sadašnji upravnik. Prvi je svoju političku viziju gradio na istrošenoj ideologiji autoritarnog socijalizma, drugi se politički kalio ispod političkog kišobrana Haškog osuđenika koji je u mržnji prema drugom gradio svoj politički identitet. Ti drugi bili su pripadnici drugih etniciteta i demokratski orijentisana opozicija. Sada Haški osuđenik daje bezrezervnu podršku svom učeniku kao prirodan tok onog pogleda na svet koji na mržnji prema drugom gradi sebe.

Kod sadašnjeg upravnika Srbije postoji evolucija u razumevanju opšte društvene saglasnosti. Za sva zla srpskog društva optuživao je prethodnu demokratsku vlast, demonstrirajući to u svakodnevnim medijskim tiradama i hapšenjima koja su gotovo u potpunosti odbačena u sudskim procesima. Danas, saglasnost hoće da obezbedi manipulacijama čiji je cilj da na neosetan način privoli javno mnjenje za svoju politiku, iako osnova za takvu saglasnost, izvesno je, nema. Kratak je put sadašnji upravnik prešao od bahatog i osionog vlastodršca do skrušenog upravnika.

„Svakoga dana će biti sve teže, samo se nadam da prestane rat u Ukrajini. Boga molim, ja sam išao nekoliko puta godišnje u ckrvu, sad više ne znam šta da radim, da idem svaki dan da se Bogu molim da nam nešto pomogne, jer ovo nema veze s nama“ (Vučić, Nova S 08.03.2022).

Tom medijskom melodramom, upravnik hoće da se prikaže kao kakav sekularni monah čije podvižništvo treba da izazove divljenje njegove svite i pokornih građana, a svi zajedno da svoj bes usmere ka nezajažljivoj opoziciji koja, između ostalog, u takvim predstavama vidi svu tragediju našeg društva. Odgovor slobodnih građana naše zajednice trebalo bi da bude u većoj političkoj angažovanosti. Eksperiment s belim listićima, između ostalog, proizveo je ono što imamo danas.

Nesumnjivo, temeljnije poznajući srpsku političku kulturu, sociolog kulture Ratko Božović piše: “Zato je neophodno stalno ponavljati da se politička sloboda upravo začinje tamo gde građani sebe osećaju suodgovornim za politiku zajednice i države. A ovde je problem i to što odavno nije utemeljena koncepcija političkog i izbornog sistema, a da i ne govorimo o vizijama o budućnosti političke zajednice i idejama o transformaciji nemoderne u modernu državu.

Uprkos tome, slobodni građani i pored toga što je prisutno nametnuto ubeđenje da su svi isti koje bi valjalo birati ne bi smeli da zaborave da je to prevara i da apstinencija građana može da učini da se sa trećinom većinskog biračkog tela ostvari, kao sada, partijska vladavina. Zar to nije glupost?“ (Direktno, 06.03.2022.).

Čini se da predstojeći izbori pružaju mogućnost korenitih promena kao što je napisao Đuro Šušnjić: “Za zrelo seme svaki je vetar pogodan“.

Zato budimo angažovani.

Goran Kaluđerović, doktor političkih nauka