Boško Obradović nedeljom: Novi antikomunistički manifest

Da se odmah razumemo ono najvažnije: interes Srbije i srpskog naroda nije produbljivanje istorijskih rana iz vremena Drugog svetskog rata niti mi je cilj da podgrevam podele i sukobe iz građanskog rata koji se istovremeno odvijao od 1941. do 1944. godine u Srbiji. Upravo sam od najvećeg antikomunističkog pisca u Srba pomenutog Antonija Đurića naučio da je interes Srbije međusobno razumevanje i pomirenje između unuka partizana i četnika. Ali, to nije moguće bez pune istine i pravde za sve strane u ovom tragičnom bratoubilačkom raskolu čije posledice trpimo do danas.

Moramo da se suočimo sa istinom da je partizanska borba pored oslobodilačke imala i revolucionarnu stranu, kao i da je pored iskrenog patriotskog osećanja, posebno izraženog u onim delovima srpskog naroda koji je stradao od ustaša u NDH, bilo i presudnog tuđinskog upliva Kominterne koja je delovala apsolutno protiv srpskih nacionalnih i državnih interesa. Ova pozadina komunizma svakako nije bila dobronamerna prema srpskom narodu već se radi o onim mračnim snagama koje su još deceniju ranije sklopile pakt sa ustašama, kao i kasnije sa nacistima, a čija je prva i najveća žrtva bio Kralj Aleksandar 1934. godine.

Kao što svaki istinski srpski rodoljub koji je dao svoj život u partizanskom pokretu za slobodu otadžbine mora da ima svoj spomenik, tako moramo da ove časne pojedince iz našeg naroda razdvojimo od međunarodnih revolucionara, terorista i zločinaca koji su im stajali na čelu, poput Josipa Broza Tita. Srbija jednostavno ne može da napreduje dok se ne izvrši preispitivanje negativnog nasleđa komunizma, uz svo poštovanje za svaku dobru tekovinu koju nosimo iz socijalističkog doba, od obnove i izgradnje zemlje posle rata do besplatnog obrazovanja i zdravstva, koje je omogućilo prohodnost na društvenoj lestvici za brojne siromašne naraštaje naše nacije, među koje je spadala i moja porodica.

Da li je moguće i kako sa tim možemo da živimo da i posle 76 godina od zvaničnog kraja Drugog svetskog rata još uvek nismo otkrili masovne grobnice žrtava komunističkog terora niti dostojno sahranili njihove posmrtne ostatke i podigli odgovarajuća obeležja na ovim stratištima? Da li je moguće da istorija još uvek nije precizno evidentirala sve dželate i saradnike tajne komunističke policije jer tajni arhivi i dosijei još uvek nisu dostupni javnosti? Da li je moguće da još uvek nije vraćena oteta privatna imovina od strane nove komunističke vlasti posle oktobra 1944. godine? Da li je moguće da ne shvatamo da je to prvo i najveće bezakonje koren svih kasnijih pljačkaških privatizacija i uništavanja domaćeg preduzetnika i porodičnih firmi kao osnove srednjeg sloja koji opet stoji u temeljima svakog uspešnog društva i države?

Da li je moguće da se još uvek ne zna grobno mesto đenerala Draže Mihailovića, ratnog ministra, vođe Ravnogorskog pokreta i prvog ustanika u okupiranoj Evropi pod nacizmom, čije su četničke jedinice 1941. godine oslobodile Loznicu, prvi grad u porobljenoj Evropi koji je oslobođen od Nemaca? Da li je moguće da Čiča Draža još uvek nema spomenik u Beogradu kakav zaslužuje? Da li je moguće da tzv. Kuća cveća još uvek nije preimenovana u Muzej žrtava komunističkog terora? Novoj KPJ i novom SKOJ-u, ako sebe vide kao nastavljače komunističke tradicije u Srbiji, treba omogućiti da se posmrtni ostaci Josipa Broza Tita, ako su uopšte pohranjeni u „Kući cveća”, prebace u Kumrovec i da im se tamo omogući nastavak poklanjanja ovoj totalitarnoj sekti i pseudoreligiji, ako još uvek smatraju da treba gajiti takav kult prema nekome čiji se identitet i poreklo još uvek ne znaju a ko je nesumnjivo bio na čelu jedne terorističke organizacije toga doba kakva je bila KPJ?

Vreme je da i država Srbija, poput drugih bivših komunističkih evropskih zemalja, definitivno raskrsti sa komunizmom donoseći skupštinsku rezoluciju o dva najveća totalitarna i zločinačka poretka u istoriji ljudske civilizacije – komunizmu i nacizmu, koji su iza sebe u 20. veku ostavili gulage, gasne komore i milione postradalih ljudi u koncentracionim logorima.

Još od Antigone postavlja se pitanje prava na grob kao jedne od najvećih i najdramatičnijih civilizacijskih tema. Da li žrtve komunizma i njihove porodice u Srbiji imaju to osnovno civilizacijsko pravo na punu istinu, grobno mesto i dostojnu sahranu? Da li Srbija može dalje ako mrtvi još uvek vapiju iz grobova na konačno ostvarenje pravde po ovom pitanju?

Koren svih nepravdi u Srbiji nalazi se u tome što nismo raščistili sa komunističkom prošlošću i što je titoizam još uvek važeća ideologija u Srbiji. Aleksandra Vučića i vreme njegove vlasti nije samo vrhunac DOS-a i pravljenja od Srbije strane kolonije i deponije, već i vrhunac neotitoizma i pravljenja novog kulta „najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti”. Nema većeg dokaza da je komunizam još uvek živ i delatan od toga.
Unuci partizana i četnika ne bi smeli da budu taoci građanskog rata koji još uvek nije završen i nesposobnosti političkih elita izašlih iz Brozovog šinjela, već treba da se javno pomire i podignu spomenik nacionalnom pomirenju. Razumem da sve što imaju predstavnici stare komunističke elite stoji na zločinu koji bi da sakriju a ukradeno zadrže, kao i da im se ne vraćaju otete vile na beogradskom Senjaku i Dedinju, ali Srbiji treba da hitno podvuče crtu nakon 30 godina od pada komunizma i da možemo da idemo dalje bez negativnih posledica komunizma koje još uvek traju.

Autor je predsednik Srpskog pokreta Dveri