Piše Goran Kaluđerović: Ekonomski tigar treba bedu zajednice

Sve posle toga je bilo manje više isto odnošenje prema državi, društvu i generalno svetu, gde se omalovažavao svako ko je nudio razložna rešenja bazirana na uvažavanju drugoga. Onaj ko je jednom bio demokratski opredeljen biće to i ubuduće, kao što će onaj koji je na isključivosti i mržnji prema drugom gradio svoj politički profil, na toj matrici biti i ubuduće. Ovom reprezentu neskrivene zlobe ne pomaže ni Patrijarh srpski, ukoliko mu je kao duhovni otac kako se priča, savetovao da tu prirodu pripitomi hrišćanskim vrednostima.

U poslednjoj deceniji prošloga veka bio je glasnogovornik „dobrovoljnog davanja tuđe krvi“, kao što je danas ugovarač rasprodaje državne imovine koju su mukotrpno stvarale generacije predaka. Nad kovčegom s posmrtnim ostacima državnih institucija Srbije ne čuju se jauci građana koji valjda smatraju normalnim da im državu uništavaju sabraća koja u uništavanju i nalaze smisao sopstvenog postojanja. Istina, građani malo ogovaraju preminule institucije Srbije, izražavaju žaljenje za prošlim vremenima kada su pokojne institucije i funkcionisale sa svim svojim slabostima.

Ipak, ta posmtna povorka građana gleda kako da se uhlebi kod naslednika državnih institucija, doskorašnje materijalne i moralne gologuzije. Nalazi principal javne scene svog sabrata u liku i delu Ivice Dačića: “Ako neko u mojoj partiji zaista ima ideju da ulazi u bilo kakve dilove i dogovore sa Đilasom, taj neko može odmah da samog sebe izbaci iz SPS. Jer, dok sam ja predsednik, ma dok sam ja živ, neće se desiti da ulazimo u koaliciju protiv Vučića“ (N1 prenosi vest Kurira 21. 10. 2021.).

Na stranu da ostavimo ovaj udžbenički primer poltronstva, ali zar je neko očekivao od ovdašnjeg SPS da se bori za radnička prava, socijalnu pravdu, slobodu i druge političke vrednosti socijalizma? Politički profiteri iz vremena raspada Jugoslavije na istoj matrici žele i sada u trećoj deceniji dvadeset prvog veka završiti započeto delo. Sve ono što je imalo obrise države i formirane društvene strukture valja razoriti. Tamo gde je obesmišljeno ukupno civilizacijsko funkcionisanje, valja zaštiti pedofila iz Jagodine i pride ga prihvatiti kao humanistu, pa još prikazati kao uspešnog lokalnog principala.

Protivusluga za organizovana orgijanja je cena te saradnje, kao što su koferčići s novcem uslovili da predsednik SPS, u strahu pred glavnim principalom, do bljutavosti izražava odanost. Kakva je bila odanost prema Borisu Tadiću to znaju oni koji prate politiku malo duže od trajanja godišnjeg odmora. Ovo, u novijoj istoriji nezapamćeno „demodernizovanje, dehumanizovanje i poživotinjenje društva i njegovih članova“ (Vladimir Ilić), treba završni čin koji će javno ispoljiti mržnju prema svemu što nije na tim temeljima. Možda i do fizičkog obračuna. Zar bi bilo iznenađenje!?

Svevlast na kojoj predano radi državni principal negujući mržnju kao političku vrednost i kod svoje sabraće, kod građana u mimohodu proizvodi gnev koji se sada ispoljava u ječeće ćutanje. Ipak, ovaj društveni rijaliti mora jednom imati i završnicu. Svo nasilje, nepravde, nemoral i razvrat ne može pokriti Dijana Hrkalović.

Ima ih još. Izbaciće ih vreme. Ne znam da li će i tada posmrtna povorka građana izražavati tugu ili će jecaji odmazde biti jači!?

Goran Kaluđerović, doktor političkih nauka