Boško Obradović nedeljom: Svaka pljačka države je otimanje od naroda

Da ne govorimo o kriminalu i korupciji u vrhu aktuelne vlasti koja raste na dnevnom nivou. Svakodnevno u senci velikih afera poput „Savalame”, „Krušika” ili „Jovanjice” prolaze brojni namešteni tenderi i pljačka javnih finansija. Vladajući režim nije samo ogrezao u trgovinu oružjem, drogom i ljudima (migrantima), što su tri najveća kriminalna biznisa u svetu, već nikada ne zapostavlja krađu narodnih para iz budžeta, od republičkog preko pokrajinskog do lokalnog, a sve preko sistema monopolskih domaćih javnih nabavki bez konkurencije i direktnih pogodbi na međunarodnom nivou bez tendera.

Pogledajmo samo najnovije istraživanje Koalicije za nadzor javnih finansija. U prvih sto najvrednijih ugovora koje su država i lokalne samouprave zaključile u 2020. godini u vrednosti od gotovo tri milijarde evra, prosečan broj ponuđača na tenderima iznosio je 1, 27 po ugovoru, dok u 79 od 100 najvrednijih ugovora konkurencije uopšte nije ni bilo, već je u ovim milionskim poslovima učestvovao samo jedan ponuđač. Jasno je ko je taj jedan jedini ponuđač i da se radi o režimskoj i rođačkoj firmi, stranačkog, burazerskog ili kumovskog tipa. Čim je broj ponuda i konkurencija u javnim nabavkama manja – korupcija je veća!

Svemu ovome treba dodati i nove pljačkaške privatizacije za vreme sadašnje vlasti, kao što su prodaja PKB, Komercijalne banke ili Aerodroma Beograd, dok se posebna vrsta međunarodne korupcije odvija kroz subvencionisanje stranih kompanija koje dolaze u Srbiju ili davanja velikih infrastrukturnih projekata stranim izvođačima po nekoliko puta većim cenama nego što su realne.

Posebna šteta mimo bilo kog domaćeg ekonomskog interesa jeste uzimanje stranih kredita koji su uslovljeni da sve infrastrukturne radove koji se izvode u Srbiji moraju da rade strane firme, pa tako ne samo da vraćamo kredit sa kamatom već i taj naš novac odlazi u inostranstvo umesto da ostane u zemlji tako što će sve poslove sa državom dobiti domaće firme. Sve su ovo načini na koje se ovih 10 godina, ali i ranije, otima novac građana i preliva u stranačke i privatne džepove. Zato naši đaci ne mogu od države da dobiju besplatne udžbenike, zato nema dovoljno socijalne pomoći za nezaposlene, zato nema šta da se uloži u borbu protiv bele kuge, zato nema veće podrške srpskom seljaku ili domaćem preduzetniku uopšte, zato nema ulaganja u zdravu životnu sredinu.

Pitanje svih pitanja glasi: kako je moguće da je za ove tri decenije sve uništeno u ovoj našoj državi, a da se u zatvoru trenutno na višegodišnjoj robiji ne nalazi niti jedan političar koji je vršio vlast za ovo vreme? Zato ovde više nije dovoljna samo promena vlasti. Vlasti su se menjale i do sada, ali je korumpirani politički i pravosudni sistem uvek ostajao isti uprkos smeni vlasti.

To konkretno znači: krivično gonjenje svih nosilaca javnih funkcija u prethodnom periodu koji su prekršili zakon, preispitivanje imovine političara na vlasti i sa njima povezanih lica, oduzimanje nezakonito stečene imovine, finansijske kazne za štetu nanetu državnom budžetu, kao i lustracija odnosno zabrana obavljanja javne funkcije u dužem vremenskom periodu. Ne vidim šta je sporno u tome da onaj ko je opljačkao narod i državu više ne može da dođe na bilo kakvu javnu funkciju kad jednog dana izađe iz zatvora.

Srpski pokret Dveri bi apsolutno sve postavio suprotno u odnosu na aktuelnu vlast: u državnoj upravi bi vladala pozitivna selekcija, što znači da napreduju oni koji su najpošteniji i najstručniji, preispitali bismo sve diplome i doktorate zaposlenih u javnom sektoru, sva finansijska pomoć države koja se izdvaja za strane firme bila bi preusmerena ka domaćoj privredi i poljoprivredi, zaštitili bismo zdrav vazduh, vodu, zemlju i hranu, a „RIO TINTO” zabranili rad u Srbiji, kao i svako dalje istraživanje, eksploataciju i preradu litijuma. Međutim, to nije dovoljno.

Svaka porodica u Srbiji mora da oseti boljitak: počeli bismo od neradne nedelje i za zaposlene u privatnom sektoru, smanjenja poreza na zarade i poreza na imovinu za svakoga ko stupi u brak i dobije dete, izrade socijalnih karata kako bismo podržali siromašne porodice, a onda nastavili sa smanjenjem akcize na cenu goriva, zabranom da strani izdavači štampaju školske udžbenike, podrškom ženama preduzetnicima i posebno ženama na selu, kao i sveukupnom porodičnom politikom koja znači podršku za svaku našu porodicu: i one koji ne mogu da imaju dece, i samohrane majke i očeve, i mlade bračne parove, i porodice sa više dece, i staračka i samačka domaćinstva...

I ono što je najvažnije: Srbiji je potrebno zaustavljanje dalje beogradizacije i sveobuhvatna decentralizacija. To, pre svega, znači da se spreči prelazak cele Srbije u Beograd, što je važno za opstanak manjih gradova i sela, a posebno pasivnih i graničnih krajeva, ali je od velikog značaja i za normalan život u Beogradu po meri čoveka i porodice. Sadašnja nabujala divlja gradnja i saobraćajnih haos u Beogradu, zagađenje vazduha i ugrožavanje vodoizvorišta u Makišu, nisu dobri za perspektivu života u Beogradu niti u prvom planu treba da budu zgrade i automobili već čovek, porodica, šetališta, parkovi, sportski tereni i zdravi stilovi života.

Srbija treba odlučno da se decentralizuje kako bi građani Srbije videli smisao života van Beograda. To znači da lokalnim samoupravama treba vratiti brojne oduzete prihode, imovinu i nadležnosti, a građanima mogućnost da na lokalnim referendumima odlučuju gde će ići njihove pare od poreza na imovinu. Ovo isto se odnosi i na brojne beogradske prigradske opštine koje treba da postanu lokalne samouprave, kao što su Obrenovac, Lazarevac, Mladenovac ili druga strana strana Palilule preko Dunava.

Autor je predsednik Srpskog pokreta Dveri.