Kapetan Kuka i šačica dripaca protiv pristojne Srbije

Nije moja zemlja bar za mog života imala državnika. Jer državnici su oni koji svoju zemlju i svoj narod vole. Zemlju unapređuju, a narod prosvećuju. Oni koji vladaju uz pomoć dogmatizma nisu državnici niti bilo kakvi velikani već obični diktatori. Tito je “podgrevao” priču da je besmrtan, njegovi sledbenici kleli su mu se u večitu vernost i bratstvo i jedinstvo, a odmah po njegovoj smrti svako pleme je krenulo da crta svoju granicu i da traži svoju stranicu u udžbeniku istorije, kako je to veliki Đole u svojoj pesmi odavno opisao. Koliko istine je bilo u tome da je besmrtan, toliko je i iskrenosti bilo u zaklinjanju njegovih sledbenika.

A u tom traženju prostora za iskazivanje sopstvenog nacionalnog identiteta izrodilo se brdo lažnih Mesija i njihovih pulena od kojih se ni jedno pleme do danas nije oslobodilo. Mi smo imali lika sa čudnim sjajem u očima koji je na Gazimestanu pre 32 godine objašnjavao da će Srbija leteti u kosmos, a samo dve godine nakon toga dozvolio je da slovenačko lovačko udruženje poubija na desetine jedva punoletnih srpskih klinaca, što je bio samo početak zavijanja ove zemlje u crno.

Trenutno je na vlasti čovek koji skoro svaki dan sa svih televizija sa nacionalnom frekvencijom objašnjava narodu da pre njega u Srbiji nikad nije bilo auto-puta, fabrika, Putina, pa čak ni čokolade. Isti ljudi koji su verovali da Tito ne može da umre, ili bar isti takav mentalni sklop ljudi, veruje da penzije dobija direktno od predsednika, zanemarujući činjenicu da su svoje penzije sami zaradili i da su decenijama uplaćivali doprinos penzionom fondu. I vidiš, baš takav mentalitet, svaki od diktatora decenijama neguje. Zbog toga ni jedan od njih nije i ne može biti državnik.

Jer državnik ne manipuliše svojim narodom da bi bio na vlasti. Po nekim statistikama Srbija je zemlja sa najviše bolesnih u Evropi. Da smo najsiromašniji to više nije sporno. A sa ljudima narušenog zdravlja i slabog imovnog stanja lako je manipulisati. Ali oni koji sa ljudima u takvom zdravstvenom ili materijalnom stanju manipulišu nisu velikani. Oni su mnogo manji i bezvredniji od ljudi kojima manipulišu.

Možda je Srbija imala šansu da dobije državnika. Po svim svojim osobinama on je mogao to postati. Obrazovan, šarmantan, vredan, čovek sa vizijom. Nije zamajavao narod dogmama, već je hrabro govorio ono što niko ne voli da čuje. A to što niko ne voli da čuje je istina. Istina je da svako u Srbiji mora da radi na sebi, da svako mora da učini nešto sam za sebe, da nam predstoji težak put kako bi postali uređena i razvijena zemlja. Uporedio je sebe sa hirurgom koga ljudi ne mogu da vole jer ih podseća na bolove i tegobe, ali ga poštuju jer ih je spasio. Nije tražio da ga vole, nije želeo da bude idol. Želeo je samo da ga ljudi poštuju i da ga puste da radi. To na žalost u zemlji Srbiji ne prolazi. Formirao je vladu nekad sa malim dvocifrenim procentom glasača, a nekad i sa jednocifrenim. Cena toga bili su kompromisi, pokazalo se loši. Oni koji su mu došli glave. I tako nije imao vremena da postane državnik.

Srbija je još jednom pokazala da voli mitove. Smrt, a ne život. Tragediju, a ne pobedu. Njegove pristalice u nepreglednoj koloni odale su mu počast. Bilo ih je puno. Ali su koliko god delovali impozantno, veličanstveno i tog dana bili manjina. Mnogi su se tih dana radovali. Neki se, po sopstvenom priznanju i napili od sreće. Najveći problem bili su oni koji su baš tih dana pravili svoje kalkulacije.

Ne čudi me što godinama postoje oni koji govore da je bio izdajnik. Svuda ima takvih. Problem je što to govore oni koji su Srbe branili tako, da tamo gde su ih branili Srba više nema.

A kao skandalozna posledica nedostatka pravne države pojavljuju se oni koji žele da oslobode onog ko je povukao obarač. I opet mi je jasno da u Srbiji postoje oprečna mišljenja, ali je strašno da neko ko je dobar deo života proveo u zatvoru, organizuje potpisivanje peticije za oslobađanje čoveka koji je pravosnažno osuđen za ubistvo. Svima je naravno jasno da se takva aktivnost ne može odvijati bez podrške vlasti. A vlast koja podržava potpisivanje peticije za ukidanje pravosnažne sudske presude za ubistvo premijera, zapravo je vlast koja odavno ubijenu pravnu državu sahranjuje po ko zna koji put.    

Neko je postavio dirljivo, ali naivno pitanje, gde su ljudi iz nepregledne, veličanstvene kolone od tog tužnog dana, da spreče peticiju, ne protiv pokojnog premijera jer njemu više to ne može biti bitno, već protiv poslednjeg zrnca državnosti ove nesrećne zemlje?

Neki po biološkim zakonima u koje potpisnici peticije ne veruju više nisu sa nama, neki su pobegli da se nikad ne vrate, a neki su u hibernaciji.

Deca koja su se rodila te godine kad je Srbija izgubila šansu da dobije državnika ove godine upisana su u birački spisak. Sa njima i sa onima koji se moraju probuditi iz hibernacije Srbija može postati država.

Od nas zavisi…

Bratislav Marković, advokat i član Pokreta za preokret
(www.bratislavmarkovic.com)