Boško Obradović nedeljom: U Beogradu treba podići spomenik đeneralu Draži Mihailoviću

Primera radi, kada govorimo o još uvek neotkopanim grobnicama žrtava komunističkog terora u Beogradu i širom Srbije nakon dolaska jugoslovenskih komunista na vlast 1944. godine na tenkovima Crvene armije, zahtev da se posmrtni ostaci žrtva izvade i dostojno sahrane je elementarni civilizacijski čin. Dva najveća književna dela antičke književnosti "Ilijada" i "Antigona" govore upravo o značaju prava na sahranu najbližih
koji su postradali bez obzira na razlog. Pravo na grob i dostojnu sahranu je mera ljudskosti i civilizacije. Zašto je ovo osnovno civilizacijsko pravo uskraćeno jedino žrtvama komunističkog terora u Srbiji?

Masovne grobnice treba otkopati, žrtve dostojno sahraniti, stratišta obeležiti i na tim mestima podići odgovarajuća spomen-obeležja da građani znaju šta se tu desilo i da nam se takvi zločini nikada ne ponove. Ko može da ima nešto protiv toga? Šta je sporno da se otvore tajne arhive tajne komunističke policije posle 75 godina i da konačno saznamo imena ubica i doušnika? To je urađeno u brojnim bivšim komunističkim evropskim državama, pa ne vidim zašto ne bi bilo urađeno i u Srbiji.

Isto se odnosi i na restituciju nepravedno oduzete privatne imovine posle Drugog svetskog rata. Gde u demokratskom svetu nekome možete bespravno oteti privatnu imovinu? Šta je sporno da se sve ono što je
protivzakonito oteto konačno i vrati?

Posebno je pitanje i neviđena sramota za srpski narod i državu da još uvek nije utvrđeno grobno mesto đenerala Dragoljuba Draže Mihailović, prvog ustanika u okupiranoj Evropi pod nacizmom. Prosto je neverovatno da se ni 75 godina posle njegove mučeničke smrti nakon montiranog komunističkog sudskog procesa još uvek ne zna kako je i gde ubijen. Osnovni ljudski i civilizacijski red nalaže da najpre njegova porodica, a potom i čitav srpski narod koji ga poštuje, sazna mesto njegovog stradanja, da ono bude dostojno obeleženo i da u Beogradu bude podignut spomenik Čiča Draži, kako ga je narod zvao iz poštovanja i ljubavi prema njemu.

S obzirom da je u poslednje vreme inicirano podizanje više novih spomenika u prestonici, Srpski pokret Dveri u svom programu za gradske izbore u Beogradu ima predlog za još četiri spomenika koja treba podići u našem glavnom gradu. To su spomenici vladiki Nikolaju Velimiroviću, vojvodi Momčilu Đujiću, šajkači i ćirilici.

Na ovaj način bismo se odužili jednom od najvećih Srba posle Svetog Save, Svetom Nikolaju Žičkom, zatim jednom od najvećih prekodrinskih Srba i jednom od najvećih ličnosti srpske političke emigracije Momčilu Đujiću, što bi bio lep gest prema svim našim sunarodnicima koji su morali da emigriraju nakon dolaska komunista na vlast i njihovim potomcima koji žive širom rasejanja, šajkači - kao simbolu srpskog sela i seljaka, i ćirilici - kao jednoj od najvažnijih odrednica našeg nacionalnog i kulturnog identiteta.

Na kraju ove priče o ispravljanju istorijskih nepravdi treba pomenuti i nasilno ukidanje monarhije i svrgavanje narodne dinastije Karađorđevića sa čela države. Ovo je takođe učinjeno kao nedelo revolucionarnih vlasti koje treba da bude preispitano. Najmanje što možemo jeste da iznova otvorimo pitanje državnog uređenja i otvorimo široku javnu raspravu o prednostima monarhističkog državnog uređenja nad republikanskim.

O Republici smo slušali 75 godina samo hvalospeve, dok se o monarhiji moglo čuti samo sve najgore. Sada je vreme da se objektivno sagledaju argumenti i za i protiv i jednog i drugog državnog oblika, pa da građani Srbije odluče u kakvom uređenju žele da žive. Tek na ovaj način možemo da kažemo da smo podvukli crtu ispod istorijske prošlosti i da sem istoričara niko drugi nema potrebe da joj se vraća. Sve do tada glasovi predaka će nas opominjati da je ostao jedan veliki nedovršeni posao koji konačno moramo da uradimo.

Autor je predsednik Srpskog pokreta Dveri.