Boško Obradović nedeljom: Šest meseci do izbora - šta sad?

Ko je verovao da će mu Brisel obezbediti slobodu, pravdu i demokratiju u Srbiji, nema sada pravo da se ljuti na evroparlementarce koji su umesto srpske demokratije opet izabrali šeme i kombinacije sa vladajućim režimom. Kada sada čujem ponavljanje mojih reči od pre dve godine da za svoju slobodu treba da se izborimo sami i da nikome ništa ne dugujemo, mogu samo da se gorko nasmejem i podsetim propuštenih prilika poput one da 13. aprila 2019. ne raspuštamo najveći opozicioni miting za vreme sadašnje vlasti već da - kao što sam predlagao - ostanemo ispred Narodne skupštine dok vlast ne ispuni naše zahteve.

Za one koji nisu ljubitelji demonstracija i obračuna sa jednom nepravednom vlašću na ulicama, ponudio sam i štrajk glađu ispred Narodne skupštine kao miran, gandijevski način da se izborimo za ispunjenje naših zahteva. I to je odbijeno iako smo na jednoj prethodnoj sednici Predsedništva Saveza za Srbiju imali dogovor za zajednički štrajk glađu kao poslednju metodu za borbu protiv ovakve vlasti.

Pozivam čitaoce da zamisle šta bi se desilo da je 30-50 lidera opozicije i tadašnjih opozicionih narodnih poslanika selo pored mene na stepenice ispred Narodne skupštine i pridružilo se štrajku glađu. To bi bila najveća medijska vest u regionu i šire, to bi bio ogroman pritisak na vlast i siguran sam da nedemokratski izbori 21. juna prošle godine ne bi mogli biti održani u toj atmosferi.

Za mene će zauvek ostati tajna zašto drugi lideri opozicije ovo nisu prihvatili, kao što nikada nisam razumeo zašto je ugašen Savez za Srbiju kao najveća opoziciona grupacija koja je iznela kampanju bojkota izbora. Od tada do danas postavljam isto pitanje: kako je bojkot izbora uspeo, kao što svi u bojkot opoziciji tvrde, a Savez za Srbiju - koji je bio nosilac tog uspeha - proglašen za neuspešni projekat koji treba ugasiti? Šta onda sada znače novi pozivi za ujedinjenje opozicije?

Da budem krajnje iskren, to mi izgleda neozbiljno isto kao i ovi najnoviji lažni pozivi za ulične proteste u slučaju da vlast ne pristane na opozicione zahteve za slobodne i poštene izbore. Evroparlamentarci, na koje su kolege u bojkot opoziciji oduvek igrale kao na glavnu kartu, odoše iz Srbije sa sramnim zaključcima u kojima nema nikakvog suštinskog poboljšanja izbornih uslova, ali - kao što vidimo - uličnih protesta nema, niti je iko iz opozicije na njih pozvao. Šta to znači? Dokle ćemo se igrati raznih opozicionih igara, posebno sa ovom pandemijom javnih platformi o saradnji unutar opozicije?

Građani nisu slepi i vide da opozicija za godinu dana od lažnih izbora nije imala niti jednu zajedničku akciju protiv vlasti, a kamoli da je na vidiku dogovor o zajedničkom izlasku na izbore. A do izbora je od danas ostalo manje od šest meseci što je izuzetno kratak rok za ozbiljnu predizbornu kampanju ako nemate mnogo novca i medija koje opozicija definitivno nema. Šta se onda čeka i šta sad?

Pred nama su dva puta: ili da izađemo na izbore i na biračkim mestima se zajednički suprotstavimo vlastima u pokušaju bilo kakve nove izborne krađe, ili da zajednički ponovo izađemo na ulicu, što ne verujem da će biti izbor onih u opoziciji koji su bežali od ulice i u mnogo povoljnijim prilikama. Mislim da građanima Srbije dugujemo brz odgovor na ovu dilemu jer je vreme iscurelo i više ga nema za gubljenje. Izađimo i iskreno recimo da idemo na izbore ili izađimo i pozovimo na proteste protiv svih nepočinstava ove vlasti. Sve drugo mi liči na veliko zamajavanje ovog naroda ne samo od strane vlasti, na šta smo navikli, već i od strane opozicije.

Ako za godinu dana bojkot opozicija nije našla vremena da sedne za zajednički sto i dogovori se - pitanje je da li će se šta promeniti i u narednim mesecima. Srpski pokret Dveri nikada nije solirao u svom političkom delovanju zato što volimo da soliramo i mislimo da smo najbolji, najlepši i najpametniji već zato što je opozicija toliko puta do sada bila bezidejna i nespremna na žrtvu i borbu do kraja. Jednim ili drugim putem – svejedno, ali samo da više ne stojimo u mestu.

Autor je predsednik Srpskog pokreta Dveri.