U jednom parlamentu je aplauz zabranjen, evo šta je o njemu mislio vladika Atanasije

Međutim, kako je nastao. Odgovor na ovo pitanje je nemoguće pronaći, ali zasigurno nam u tome mogu pomoći istorija, a posebno sociologija, psihologija i antropologija.

Reč „aplauz, aplaudirati” nastao je od latinske reči „applaudere”, što znači „pljeskati, udarati po nečemu/nekome”.
Nekoliko je teorija kako je aplauz nastao. Po jednoj je objašnjeno da je tapšanje nastalo iz zagrljaja. Na primer, bebe kojima prilaze majke ponekad će raširiti ruke, a ponekad i pre nego što majka dođe bebe zagrle vazduh i pljesnu rukicama.

Deluje sasvim logično, jer je ovo svakodnevna praksa ljudi koji imaju bebe, a i veoma je lep prizor. Popularni pisac antropoloških knjiga Dezmond Moris dao je teoriju po kojoj mi, kada tapšemo umetniku, mi ga tapšemo po ramenu „iz daljine“, odnosno da je iz te vrste tapšanja po ramenu, da je neko nešto dobro uradio, nastao i ovakav aplauz, upravo u umetničkim krugovima.

Jedna druga teorija, koja b i mogla i objasniti palac na gore i dole, u znag odobravanja, odnosno neodobravanja, je i treća teorija koja se poziva na rimsko doba, imperatore, gladijatore, arene, progon hrišćana.

U rimsko roba, narod u arenama je aplaudirao u znak odobravanja smrti hrišćana. A to je znao i naš blaženopočivši vladika Atanasije. Zato nije voleo da se aplaudira u crkvi ili manastiru. Reči ovog mudrog čoveka voleli smo da slušamo, a nadasve treba da promišljamo o tim rečima. A sa druge strane, tapšanju i aplaudiranju nije ni mesto u crkvi.

Inače, aplauzi su svuda u svetu odvajkada bili plaćani i naručivani. Može se reći da ne predstavljaju uvek izraz stvarnog divljenja.

Takođe, veoma zanimljiva činjenica je i ta da je u Britanskom parlamentu tapšanje, odnosno aplaudiranje zabranjeno. Ta tradicija je u engleskom parlamentu zastupljena jako dugo, i svako tapšanje predstavlja nepoštovanje Doma i tradicije.

Bilo kako bilo, aplauz treba da bude izraz poštovanja. I najvažnije je da je iskren. I da, ne uvežbava se.

Jovana Ćirković